[Два су бора упоредо расла]
Два су бора упоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Већ то била два брата рођена;
То не била танковрха јела, 5
Већ то била јединица сеја.
Туј су браћа сеју његовала,
Његовали, сватовма не дали!
Када су се поженила браћа,
Ал су снахе срца каменога, 10
Попалише пребијеле дворе!
„То т' је брате, сеју његовати,
Његовати, сватовма не дати -
Попали ти пребијеле дворе!”
„Што попали, јединице сејо, 15
Што попали пребијеле дворе?”
„Нисам брате, живота ми мога,
Живота ми мога и твога!”
Ал' је снаша срца каменога,
Па му закла коња и сокола: 20
„То т' је брате, сеју његовати,
Његовати, сватовма не дати
Па ти закла коња и сокола!”
„Нисам брате, живота ми мога,
Живота ми мога и твога!” 25
Ал је снаша срца каменога,
Те покраде сејине ножеве,
Па му закла чедо у бешики!
„То т' је брате, сеју његовати,
Његовати, сватовма не дати - 30
Ено, закла чедо у бешики!”
„Нисам брате, живота ми мога,
Живота ми мога и твога!
Ако ли ми не вјерујеш бајо,
Изведи ме на то равно поље, 35
Па ме свежи коњма на репове,
Нек ме младу коњи растргају!”
Ал је бајо сеју послушао -
Извео је на то равно поље,
Па је свезо коњма на репове, 40
Да је младу коњи растргају:
Ђе је од ње капца крви пала,
Ту је никло смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Ту се сама црква саградила. 45
Разбоље се невјестица млада,
Разбоље се, оће умријети:
„Ти ме вози заовиној цркви,
Не би ли ме црква опростила! -
„Прими мене заовице моја!” 50
Она ближе, а црква измиче,
А из цркве нешто проговара:
„Ид од мене злотворице моја!
Ти си мене с браћом завадила!”
Проговара невјестица млада: 55
„Изведи ме на то равно поље,
Па ме свежи коњма на репове,
Нек ме младу коњи растргају!”
Ђе је од ње капца крви пала,
Ту је никло трње и коприва! 60
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се туде провалило -
По језеру вранац коњиц плива,
А на коњу соко тица сива,
И за њиме чедо у бешики, 65
Под вратом му теткини ножеви.
