Два витеза
Поврх замка месец синô —
Два витеза пију вино.
Залактили лица бледа,
А преда се сваки гледа.
Само око каткад сене,
Ил' се чаши рука крене.
Сад се један чаше маши:
„Хајд' у здравље друга наши'!"
„Да нам живе!" сваки напи,
И испише све до капи.
Затим други диже чашу:
„Ја поздрављам славу нашу!"
И одјекну поноћ мека
Од усклика и од звека.
Ал' кад први поче с нова:
„Мојој драгој чаша ова!"
Онда други шкрипну зуби:
„Није твоја, мене љуби!"
Погледа га витез први,
А погледом да га смрви:
„Те те речи само руже,
Хвалиша си! За мач, друже!"
И чим рече, у том трену
Већ мач један кроз ноћ сену;
Ал' га други спремно чека,
И одјекну нова звека...
А кад мину ноћно доба,
Лежала су мртва оба;
Још крв кваси ране свеже,
А просуте чаше леже.
