Dva viteza
Povrh zamka mesec sinô —
Dva viteza piju vino.
Zalaktili lica bleda,
A preda se svaki gleda.
Samo oko katkad sene,
Il' se čaši ruka krene.
Sad se jedan čaše maši:
„Hajd' u zdravlje druga naši'!"
„Da nam žive!" svaki napi,
I ispiše sve do kapi.
Zatim drugi diže čašu:
„Ja pozdravljam slavu našu!"
I odjeknu ponoć meka
Od usklika i od zveka.
Al' kad prvi poče s nova:
„Mojoj dragoj čaša ova!"
Onda drugi škripnu zubi:
„Nije tvoja, mene ljubi!"
Pogleda ga vitez prvi,
A pogledom da ga smrvi:
„Te te reči samo ruže,
Hvališa si! Za mač, druže!"
I čim reče, u tom trenu
Već mač jedan kroz noć senu;
Al' ga drugi spremno čeka,
I odjeknu nova zveka...
A kad minu noćno doba,
Ležala su mrtva oba;
Još krv kvasi rane sveže,
A prosute čaše leže.
