ДЕВОЈКА и ДРАГИ КАМЕН
Поред ђула села цура
На мекану траву,
На ручице наслонила
Мирисаву главу.
Не знам рећи, шта је лепше:
Ил' вишња на грани;
Ил' момини образчићи
Зором обасјани.
Ил' је мекша она свила
Што ми цуру краси,
Ол' њезине расплетене
Мирисаве власи.
Седи мома, гори, дршће
Од љубавна плама,
Те се игра у криоцу
С три бисерна кама.
Дршће, гори, да уздане:
„А мој боже благи!
Ил' када ће да ми дође
Црноокче драги?"
Узданула девојчица
Замириса башта —
Посрнуло врело сунце —
Мора да се прашта.
И лаор је оставио
Зумбулове груди,
Место цветка девојчицу
Хтео је да љуби.
Ал' је лаор врло нагло
Долазио доле,
Те он љуљну слабо лисје
Танане тополе.
Лаор пирну, лисје дирну,
А девојка скочи,
Мирисавом витом гају
Управила очи.
Скочи дева к'о једенче,
Ил' к'о лака вила,
А камени испадоше
Из мека јој крила.
„Јаој мене и до бога
Караће ме мама,
Ја изгуби из криоца
Три бисерна кама!"
Дршће мома, стрепи, слукти,
Крши руке чедне,
А низ лице потеку јој
Дробне сузе, ледне.
„Ао момо!" чу се гласак
Из зеленог гаја;
Или зашто тог немира
Тог уздисаја?
Кад си веће изгубила
Камење из крила,
Не губи их из очију
Девојчице мила!
Та бисерје, та камење
Може да се плати;
Ал' уздахе, али сузе
Нико не поврати!"
