DEVOJKA i DRAGI KAMEN
Pored đula sela cura
Na mekanu travu,
Na ručice naslonila
Mirisavu glavu.
Ne znam reći, šta je lepše:
Il' višnja na grani;
Il' momini obrazčići
Zorom obasjani.
Il' je mekša ona svila
Što mi curu krasi,
Ol' njezine raspletene
Mirisave vlasi.
Sedi moma, gori, dršće
Od ljubavna plama,
Te se igra u kriocu
S tri biserna kama.
Dršće, gori, da uzdane:
„A moj bože blagi!
Il' kada će da mi dođe
Crnookče dragi?"
Uzdanula devojčica
Zamirisa bašta —
Posrnulo vrelo sunce —
Mora da se prašta.
I laor je ostavio
Zumbulove grudi,
Mesto cvetka devojčicu
Hteo je da ljubi.
Al' je laor vrlo naglo
Dolazio dole,
Te on ljuljnu slabo lisje
Tanane topole.
Laor pirnu, lisje dirnu,
A devojka skoči,
Mirisavom vitom gaju
Upravila oči.
Skoči deva k'o jedenče,
Il' k'o laka vila,
A kameni ispadoše
Iz meka joj krila.
„Jaoj mene i do boga
Karaće me mama,
Ja izgubi iz krioca
Tri biserna kama!"
Dršće moma, strepi, slukti,
Krši ruke čedne,
A niz lice poteku joj
Drobne suze, ledne.
„Ao momo!" ču se glasak
Iz zelenog gaja;
Ili zašto tog nemira
Tog uzdisaja?
Kad si veće izgubila
Kamenje iz krila,
Ne gubi ih iz očiju
Devojčice mila!
Ta biserje, ta kamenje
Može da se plati;
Al' uzdahe, ali suze
Niko ne povrati!"
