Груја Новаковић избавља побратима
Процмилио сужањ у тавници.
Чији сужањ? Чија је тавница'
Јадан сужањ Сријемац Никола,
А тавница паше бањалучког.
Уфати га паша бањалучки, 5
Па га бачи ладној тавници.
Умили Нико три бјела дана
И три тавне ноћи без престанка.
Умили Нико до Бога се чује,
Бања Луку забун учинио 10
И овакву пјесму запјевао:
„Болан био, пашо бањалучки,
Да ти знадеш шта м' имаде мајка.
Мајка има три магазе блага,
Два у жуто, а трећи у сребро, 15
Све би мајка за јединка дала.
Мајка има три стотин' чивчија,
Све чивчија младијех кметова,
Све би мајка за јединка дала.
Мајка има млине мељуе пусте, 20
А што мељу бјелицу шеницу
И имаде ступе ваљалице,
Што ваљају свилу и кадифу,
Мајка има пребијеле дворе,
Све би мајка за јединка дала. 25
Мајка има три хиљад' оваца
И за њих дванаест најмника,
Све би мајка за јединка дала.“
А све слуше паша бањалучки.
А кад свану и ограну сунце, 30
Пошетао паша бањалучки,
Па узима кључе од тавнице
И отвори несретну тавницу,
Па дозива Сријемац Николу:
„Болан био, Сријемац Никола! 35
Какве су ти муке додијале
За три ноћи и три бијела дана?“
Да како би болан издурао,
Болан био, три године дана?
А што пјеваш пјесму жаловиту, 40
Што имаде Николина мајка?
Знаш ли болан Сријемац Никола,
Паша има девет пута више.
То те ништа одкупит' не може.
Ти си љута под каменом гуја. 45
А ти имаш од челика крила,
То су твоја од челика крила,
Мили побро Новаковић Грујо.
Никако те пуштат не могу.
Још да могу Груја уфатити 50
И тавницу своју напунити,
Своме срцу жеље испунити,
У Станболу цара закитити.
Станболу си Нико додијао
С твојим милим побратимом, 55
Кој' ми цару на санак долази
И цару ми спавати не дате
И његово благо отимате,
Са Грујицом благо дијелите.
Него чујеш, Сријемац Никола, 60
Чуо јесам ђе говоре људи,
Да ти имаш једно чудо дивно,
Што га нема ни у нашег цара;
Да ти имаш коња дора свога,
Што му утећ' без крила не може, 65
А што гони побјећ' му не може.
И да имаш сабљу оковану,
Коју 'но си давно саковао
Са Грујицом твојим побратимом
У Млецима за јунђу дуката, 70
Што сијече под оклоп јунаке.
И да имаш сестру Анђелију,
Да је такве у другога нема,
У Турчина ни у Каурина.
То се чудо надалеко чуло. 75
Пиши књигу својој милој мајци,
Нек' се стара фино преобуче,
Нек' поведе дебела дорина,
О дорату сабљу оковану,
На дорату дилбер-Анђелију, 80
Нек' доводе стара Бањој Луци;
А кад буде у нове вароши,
Нека проспе рушпе по калдрми.
Нека узме од злата фереџу
И прикрне дилбер-Анђелију, 85
Па поведе на росну ливаду
А под чадор паше бањалучког.
Нек' ми добра поклони дорина
И о њему сабљу оковану,
А са њиме дилбер Анђелију, 90
Нек' се кани да ме зетом фали,
Нек' ми Анђа буде пашиница.
Дора јати ш њим се поносити,
Сабљу пасат' ш њом се поносити,
(На којој су три балчака златна 95
И у њима три камена драга)
И каурске да осјецам главе.
Тада ћу те пуштит' из тавнице.
Са другим се откупит' не мореш.“
Кад Никола разумје речи, 100
То је јунак једва дочекао,
Па овако паши проговара:
„Аман пашо, драги господаре,
Сад ми срце у грудима дирну.
Што желио то сам дочекао, 105
Да удомим своју милу секу
За јунака пашу бањалучког
И да стечем главна пријатеља,
А свакако с' за другог родила.
Поклањам ти дебелог дорина 110
И о њему сабљу оковану,
Ја ћу себи бољу набавити.
Донеси ми дивит и артије,
Да накитим књигу шаровиту
Старој мајци у Сријему граду. 115
Ево рока цио мјесец дана.“
Кад паша разумио рјечи,
Тад Николу плесну по плећима:
„А да 'ферим јуначко кољено,
Ти ћеш знати кога ћеш имати!“ 120
Донесе му дивит и артију.
Вид' Николе, весела му мајка,
Ђе привати ситну књигу писат;
Старој мајци на бијеле руке,
У књизи јој 'вако говораше: 125
„Мила мајко, стари родитељу!
Тешке муке ти муке допануо,
Тешке муке у душманске руке,
У тавницу паше бањалучког.
Уфати ме паша бањалучки 130
Па ме бачи надно у тавницу,
Ево има три бјела дана
И три тавне ноћи без престана.
Тешке су ми муке додијале.
Оков гвожђа натурио на ме. 135
Не могу ти издурат мајко.“
Све јој пише а шта паша иште.
„Али чујеш, славни родитељу!
А немој ти тако учинити,
А ни паши жеље испунити. 140
Кад ти, море, ситна књига дође,
Ти опреми моју милу сеју,
Обуци јој моје одијело
И подај јој двије змије љуте,
Што 'но ми је побро даровао 145
И подај јој књигу шаровиту,
Пак нек иде гори Романији
До мог побра Новаковић-Груја,
Нек' му дате књигу шаровиту,
Побратим ће мене узбавити.“ 150
Кад Никола књигу саставио,
Све је књигу грчки накитио,
Како Турци читати не знаду.
А на књигу печат ударио
И под књигу младо књигоношче. 155
Оде књига сентом и свијетом,
Дође књига до Сријема града,
А на руке остарелој мајци.
Када стара књигу приватила,
А на књизи печат разломила, 160
Па поћера по књизи јазију,
Књигу штије, грозне сузе лије.
Мислијаше нико је види,
Ал' је виђе дилбер Анђелија,
Својој мајци на крилце дође, 165
Пљуште сузе низ бијело лице,
Кајно бисер низ бијелу свилу,
Своју мајку руком` загрлила
И оваку ријеч говорила:
„Мајко моја, моја слатка рано! 170
Окле књига огњем изгорела?
Је ли брацо мени у животу?
Каквих ми је допануо мука?
Друга књига не нагони суза.“
Кад јој мајка књигу потурила, 175
Анђелија јаде сагледала,
Што јој пише књига шаровита.
Нити збори, нит' мајци говори,
Но шарену књигу оставила,
Па полеће у шикли одају, 180
До брацова ајдучког ођела,
Па се цура начини ајдуком.
За пас тури двије пушке мале,
Под пазухо књигу шаровиту,
А приступи своме родитељу 185
И овако цура проговара:
„Мила мајко, слатка моја рано!
Опрости ми и алали путе
„А ја одох гори Романији,
(Па што мени Бог и срећа даде), 190
Да потражим Богом побратима.“
Оде цура сентом и свијетом.
А кад дође гори Романији,
Дочека је Новакова стража:
„Лак' полако момак уз планину! 195
Јал' си вила, ал' си утворија?
Јал' си шпија нека од Турака?
Или ти је голема невоља?“
Проговара дилбер Анђелија:
„Ој Бога ти, Новакова стражо! 200
Је ли Новак у пећини старој?
Ни сам вила, ни сам утворица,
Ни сам шпија каква од Турака,
Вет је мене голема невоља,
Тражим побра Новаковић Груја.“ 205
Тад му рече Новакова стража:
„Лак' полако јунак уз планину!
Новак ти је Стари у пећини,
С милим чедом Новаковић-Грујом,
Они ладно испијају вино. 210
Стани мало да јавимо старом.“
Тада Старом јавише Новаку,
А кад Новак разумије ријечи,
Урклет мало учини на стажу:
„Брже момче у пећину пушћи!“ 215
Када Анђа дође у пећину,
Преклони се неколико пута
И завика грлом бијелим:
„Ко је ође Старина Новаче?“
Тад јој рече Новаковић Грујо: 220
„Ево тебе Старина Новака,
Који држи златну купу вина,
Бијела му брада до појаса
А сиједи брци до рамена.“
Сад се млада њему преклонила, 225
Пољуби му руку и кољено,
На кољену књигу оставила,
Измаче се двори старијега.
Кад Новак књигу приватио,
Обазре се на свога јединка 230
И кад виђе што му књига каже,
Обазре се на свога јединка,
Ал' му Груја говорит' не даде,
Вет овако бабу проговара:
„О мој бабо, Старина Новаче! 235
Оклен бјеше момче књигоношче?
Од кога ли града и племена?
Баш га 'каквог ни видио нисам.
Дај га мени у дружину, бабо,
Да ми носи алајбарјак диван.“ 240
Тад га Новак криво погледао
И овако њему говорио:
„Зло ти јутро, чедо моје драго!
Какав барјак, какво ли му друштво?
Ово није јунак из крајине, 245
Вет је ово твоја посестрима,
По имену дилбер Анђелија,
Мила сеја Сријемац-Николе.
Побро ти је допанијо мука,
Тешких мука и душманских рука. 250
Кренуо је мору на обалу,
Да одлансе робу Дубровнику,
Да набави сву потребу дивну
Сву потребу и себе и тебе:
Уфати га паша бањалучки 255
У Јабуци више Бање Луке,
Па га бачи надно у тавницу.
Тужи, умили до бога се чује.“
Све му каже што му паша иште:
„Па сад слушај, чедо моје драго! 260
Мисли сада што ћеш учинити
И како ћеш побра избавити,
А помајку своју обрадоват'
расној сестри крила сачувати.“
А кад чуо Новаковић Грујо, 265
Цикну јунак ка' 'но змија љута,
Удари се руком по кољену,
Скендер чова пуче по кољену,
Па овако Груја проговара:
„Јаох, побро, до Бога милога! 270
Каквих ли си допануо мука,
Тешких мука и душманских рука
У курвића паше бањалучког,
Ским се борим дванаест година.
Кад се скитам све за њега питам, 275
А и паша такође за мене.
Што се фали, кукала му мајка
И он жељу свога срца каже,
Да би са мном воли напунити,
Испод двора проклету тавницу 280
И свог цара фино закитити,
Но цареву азну задобити;
Он то никад доживјети неће.“
Па он скочи на ноге лагане,
Трипут свога љуби родитеља 285
И овако њему проговара:
„Мио бабо, Старина Новаче!
Сад ме сјетуј, ја те молим дивно,
А како ћу јунак учинити,
Како ли ћу побра избавити, 290
Како ли ћу пашу оженити.“
Тад му Стари 'вако проговара
И грли га десном и лијевом:
„Чедо моје Новаковић Грујо!
Знаш ли, сине, како сам т' учио? 295
Узми, сине, књигу шаровиту,
Своју сесрту под бијелу руку,
Ајде право равноме Сријему.
Обуци се у руво секино,
Помајку ћеш ти своју обући, 300
А то баку у бијелу свилу,
Па опреми крилате дората
И о њему сабљу оковану.
А ти, сине, када се обучеш,
У сејино дивно одијело, 305
Бићеш ка' 'но са планине вила,
За пас тури двије златке мале,
Двије златке двије змије љуте,
Што 'но сам ти 'х, сине, набавио
Из Млетака за јенђу дуката, 310
Кад ти било дванаест година.
Уђаш, сине, на коња дората,
О дорату сабљу оковану,
А нек' с тобом пође и помајка.
Право гони Бањој Луци, сине, 315
А кад дођеш у нову чаршију,
Ту ћеш просут' рушпе по калдрми,
Па нек' стара набачи фереџу,
Приорне се, моје чедо драго,
Како оно раде султаније. 320
Право гони на росну ливаду
Ђе 'но шатор паше бањалучког,
Ђе 'но лежи шездесет делија,
Те чувају пашу бањалучког.
Играју се скока из ћустека 325
Бачају се камена с рамена.
У теби је срце змајовито,
Срце своје у грудима стисни,
Немој ићи њима у игранку,
Ни се бачат' камена срамена; 330
Могли би се Турци осјетити,
Ти би мого' главу изгубити.
Него гони бијелу шатору,
Па ћеш своју сјетоват' помајку:
Стара бако, Николина мајко! 335
Кад доћерам претила дорина
Пред чадора паше бањалучког.“
„Нека бака не поклони тебе,
Докле види побратима твога,
Свога сина дијете Николу. 340
Кад му види опроштене руке,
Опроштене и ноге и руке
И под уфати дората,
Нек' те скине са коња дората,
Нек' те даде остарелој баки, 345
Нек' те води паши под чадора
Нек' те даде паши под чадора
И назове зетом милоснијем.
Ти ћеш, сине, побра сјетовати,
Све му, сине, грчки говорити, 350
Како Турци разумјет' не могу,
Да ти држи коња и оружје,
Док ожениш пашу бањалучког,
Како сам те, сине, научио.
Кад ожениш пашу бањалучког, 355
Зубом шкрини а на коња скочи,
Голу сабљу у десницу руку,
Гледај буди срца јуначкога,
Све шездесет погуби делија.
Ти уграби два добра парипа, 360
Подај, сине, баки и Николи
Бјежи, сине, прекијем путем;
Ни, бабо, те заборат' неће
Знаће Стари ђе ће те чекати.“
Кад Грујица разумје ријечи, 365
Он пољуби родитеља свога
И дочепа књигу шаровиту,
Милу сеју за бијелу руку,
Оде право низ планину пусту.
Прихвати се равног Сријема. 370
У мјесто доба долазио
Својој баки, Николиној мајци
Међу акшам и међу јаџије.
Викну соко Новаковић Грујо:
„Добро вече, моја мила мајко, 375
Мила мајко, мога побратима!“
Ту их бака дивно дошекала,
Рони сузе низ бијело лице.
Тад јој вели Новаковић Грујо:
„А не биј се, моја мила мајко! 380
Ја ћу твога избавити сина,
Твога сина, мога побратима,
Јал' ћу своју изгубити главу,
Већ с' обуци у бијелу свилу,
А ти сејо, дилбер-Анђелија! 385
Ти отвори својега сандука,
Па извади руво ђевојачко,
С киме мислиш на вјенчање поћи,
Начини ме ка' бијелу вилу;
Па кад мене ти урадиш тако, 390
Опреми ми дебела дората,
О дората сабљу оковану.
Онда спреми лаке брашњанике,
Далеко је нама путовати.“
Када Анђа ријеч разумјела, 395
Скочи цура ка' да се помами,
Па опреми своју милу мајку,
Обуче је у бијелу свилу.
Она спреми дебела дората,
О дорату сабљу оковану, 400
Пуно ељбе насула дуката,
Па му дизгин на јабуку тура.
Сам се доро по мермеру вода,
А све туче ногом и копитом,
Види дорат да ће путовати. 405
Оде цура у шикли-одају,
Ђе 'но сједи Новаковић Грујо,
Он испија шећерли-ракију.
Док завика лијепа ђевојка:
„Брате Грујо и срце и душо! 410
Устај, брате, на ноге лагане,
Скидај са се ајдучко ођело!“
Грујо скида ајдучко ођело.
Цура свога отвори сандука,
А извади руво ђевојачко, 415
Па обуче Новаковић-Груја,
Па од момка начини ђевојку.
Боже мио, на дару ти фала,
Би ти реко' и би се заклео,
Да то није јунак из планине, 420
Вего да је нагоркиња вила,
Сину лице ка' 'но жарко сунце.
Измиче се дилбер Анђелија,
Па загрли побратима свога
И овако млада проговара: 425
„Брате Грујо и срце и душо!
Твоје лице љепше нег' ђевојке,
Сваки би се јунак преварио,
Би те мушке очи погледале,
Нит' би рекла да је мушка глава, 430
Ти си љепши од сваке ђевојке.“
Донесе му двије змије љуте,
Даде Грују у десницу руку,
Тури Грујо под своје ођело,
Па ето их низ бијелу кулу. 435
Уђа Грујо на коња дорина,
А води га остарела бака.
Оде право Бања Луци Грујо.
Куд су ишли и куд су одили.
Кад су били до нове чаршије, 440
Тада стара рушпе просипала,
Те узела од злата фереџу,
А пригрну Новаковић-Груја.
Би ти рек'о и би се заклео,
Да ти није ајдук из планине, 445
Него да је млада султанија.
Оде право на росну ливаду,
До шатора паше бањалучког.
Кад су били пољем зеленијим,
Опази их шездесет делија, 450
Потрчаше паши на муштулук:
„Драги пашо, млади господаре!
Ево теби остареле баке,
Старе баке, Николине мајке,
Она води дебела дората, 455
О дората сабљу оковану,
На дорату дилбер-Анђелију.“
Кад то чуо паша бањалучки,
У јунака срце заиграло,
А на млађе урклет учинио. 460
Потекоше млађи у тавницу,
Доведоше Сријемац-Николу,
Пуштише му и ноге и руке.
Тад излази паша бањалучки,
Па оваку ријеч проговара: 465
„Болан био, Сријемац Никола!
Је ли оно твоја мила мајка,
Која језди низ росну ливаду?“
Је ли оно дорат од мегдана
А јунака Сријемац-Николе?“ 470
Тад завика Сријемац Никола:
„Благо мени одсад довијека!
„Ево мени мила родитеља,
Који носи сину све откупе,
Данас ћу се ропства опростити, 475
Своју сестру милу удомити
И ја ћу стећи главна пријатеља,
Е јунака, пашу бањалучког.“
У то доба Новаковић Грујо,
А паше се у чадор поврати. 480
Тад завика Новаковић Грујо,
Своме побру грчки проговара:
„Држ' ми, побро, дебела дорина!
Ти одјаши своју милу сеју,
Поклони ме паши бањалучком, 485
Да ја будем пашиница млада.“
Тада скочи Сријемац Никола
И он скине своју милу сеју,
А пољуби свога родитеља
И даде јој Новаковић-Груја: 490
„Ето, мајко, твоје миле шцерце,
Поклони је паши бањалучком,
А ти стеци свога мила сина,
Нека иде твом бијелом двору;
А ти стеци главна пријатеља, 495
Свога зета пашу бањалучког,
Кога данас надалеко нема,
Који ће нам ваљат' у невољи.“
А Груја се преко зуба смије.
Узе бака Грујицу за руку, 500
Одведе га под бијела шатора,
Под шатора, паше бањалучког,
Па овако млада проговара:
„Мили зете и срцјем и душом,
Поклањам ти своје мило чедо, 505
Мило чедо дилбер-Анђелију,
Нека буде пашиница млада.
Сад сам стекла силна пријатеља,
Силна зета пашу бањалучког.“
А Грујо се јадан постидео. 510
Скочи паша на ноге јуначке,
Стару баку руком загрлио,
Пољуби је у бијелу руку
И овако баби проговара:
„А да 'ферим, Николина мајко! 515
Сад ћеш знати кога ћеш имати.
Но тако ти, Николина мајко,
Остави ми своју милу шћерку,
Па ти ајде, до Сријема равна.
Наскоро ће и то време доћи, 520
Кад ћемо се динополазити,
У походе и тамо и амо.“
Тада стара из чадора пође,
Своме чеду пред чадор изиђе,
На јандал се чадоре измаче, 525
Чека стара славе и мегдана
Свог посинка Новаковић-Груја.
Види паше кукала му мајка,
Турска крвца мироват' не може
Кад сагледа лице у Грујице, 530
(У Грујице срце заиграло),
Љепше му се лице учинило,
Вет икакве на планини виле,
Па увати дијете Грујицу,
Увати га за бијелу руку, 530
Па га сједе себи на криоце,
Ста Грујицу одмах миловати.
А Груја се јадан постидео.
Стаде паша руком дировати,
Бачи Грују руку у њедарца, 535
Па завика грлом бијелијем:
„Анђелија, шинула те гуја!
„Камо теби дојке из њедара?“
А Груја му овако проговара:
„Господаре, пашо бањалучки! 540
Ја одвећ луда и нејака,
Мени нема већ шеснаест година,
А овише соја господскога,
Јако дојке напредоват' пошле,
Ниси ми се ни одгојит' дао.“ 545
Паша Груја по крилу милује,
Турска крвца одољет' не може,
Па му руку пониже турио,
Ал' му Грујо одбачује руке.
Чудио се паша бањалучки, 550
Каква снага у младе ђевојке,
Па јој 'вако паша проговара:
„Кујо једна, дилбер Анђелија!
Ти с' одвише луда и нејака,
Каква ти је снага у рукама, 555
Што се браниш мени миловати?“
Тада Грују силна згода дође,
Загрли га са обадвије руке,
Пољуби га са обадвије стране,
Па овако паши проговара: 560
„Болан био, мили господаре,
Ја овећ луда и нејака,
Ал' у мене срце у грудима,
Змајске крви у мене имаде.
Стани мало, паше копиљане, 565
Ово није дилбер Анђелија,
Но је ово Новаковић Грујо.“
Зубом шкрину, док му змија сину,
Уд'ри пашу посред срца жива,
Јекну паша под чадора свога, 570
Тад му Грујо посијече главу,
Па излеће пред бијела чадора,
Па он скочи на коња дорина,
Зубом шкрину док му сабља сину,
У делије јуриш учинио 575
Исјече му шездесет делија.
Док увати два парипа љута,
Па појаха баку и Николу.
Даде Нику сабљу оковану,
А јунака делибаше Ибра 580
И овако њему проговара:
„Бјежи, побро, Сријемац Никола!“
Кад виђеше Турци бањалучки,
На граду им дрмнуше топови:
„Ала, рекош', погибе нам паша!“ 585
А за Грујом поћер' учињише,
Гонише га преко поља равна,
А све Грујо заузбија Турке,
Пођекоју одсијеца главу,
А све брани баку и Николу. 590
Докле дош'о акшам ноћца црна,
Тешко Турци притужили Грују,
Одиста га опколити шћаху;
Ал' је Грују добра срећа била,
Он имаде добра родитеља 595
А јунака Старину Новака,
Који знаде стазе и богазе,
Он је знао што ће бити дивно,
Да ће Грују додијати Турци,
Он је преке пограбио путе 600
И у акшам уграбио Турке,
У тијесне кланце и богазе.
Боже мили на дару ти вала,
Кад се стаде крвца прољевати!
До зорице Турке рашћераше. 605
Ту посјекли стотине Турака.
Кад виђеше бањалучки Турци,
Плећи даше, а бјежати сташе.
Ту је Грујо славу задобио
И јуначку славу учинио. 610
Отален се јесу подигнули
И силан су шићар задобили.
Оде Новак гори Романији.
Оде Грујо с' својим побратимом,
Право здраво до Сријема равна, 615
Ту је био читав мјесец дана.
А тако је побра избавио,
Оженио пашу бањалучког.
