Gruja Novaković izbavlja pobratima
Procmilio sužanj u tavnici.
Čiji sužanj? Čija je tavnica'
Jadan sužanj Srijemac Nikola,
A tavnica paše banjalučkog.
Ufati ga paša banjalučki, 5
Pa ga bači ladnoj tavnici.
Umili Niko tri bjela dana
I tri tavne noći bez prestanka.
Umili Niko do Boga se čuje,
Banja Luku zabun učinio 10
I ovakvu pjesmu zapjevao:
„Bolan bio, pašo banjalučki,
Da ti znadeš šta m' imade majka.
Majka ima tri magaze blaga,
Dva u žuto, a treći u srebro, 15
Sve bi majka za jedinka dala.
Majka ima tri stotin' čivčija,
Sve čivčija mladijeh kmetova,
Sve bi majka za jedinka dala.
Majka ima mline meljue puste, 20
A što melju bjelicu šenicu
I imade stupe valjalice,
Što valjaju svilu i kadifu,
Majka ima prebijele dvore,
Sve bi majka za jedinka dala. 25
Majka ima tri hiljad' ovaca
I za njih dvanaest najmnika,
Sve bi majka za jedinka dala.“
A sve sluše paša banjalučki.
A kad svanu i ogranu sunce, 30
Pošetao paša banjalučki,
Pa uzima ključe od tavnice
I otvori nesretnu tavnicu,
Pa doziva Srijemac Nikolu:
„Bolan bio, Srijemac Nikola! 35
Kakve su ti muke dodijale
Za tri noći i tri bijela dana?“
Da kako bi bolan izdurao,
Bolan bio, tri godine dana?
A što pjevaš pjesmu žalovitu, 40
Što imade Nikolina majka?
Znaš li bolan Srijemac Nikola,
Paša ima devet puta više.
To te ništa odkupit' ne može.
Ti si ljuta pod kamenom guja. 45
A ti imaš od čelika krila,
To su tvoja od čelika krila,
Mili pobro Novaković Grujo.
Nikako te puštat ne mogu.
Još da mogu Gruja ufatiti 50
I tavnicu svoju napuniti,
Svome srcu želje ispuniti,
U Stanbolu cara zakititi.
Stanbolu si Niko dodijao
S tvojim milim pobratimom, 55
Koj' mi caru na sanak dolazi
I caru mi spavati ne date
I njegovo blago otimate,
Sa Grujicom blago dijelite.
Nego čuješ, Srijemac Nikola, 60
Čuo jesam đe govore ljudi,
Da ti imaš jedno čudo divno,
Što ga nema ni u našeg cara;
Da ti imaš konja dora svoga,
Što mu uteć' bez krila ne može, 65
A što goni pobjeć' mu ne može.
I da imaš sablju okovanu,
Koju 'no si davno sakovao
Sa Grujicom tvojim pobratimom
U Mlecima za junđu dukata, 70
Što siječe pod oklop junake.
I da imaš sestru Anđeliju,
Da je takve u drugoga nema,
U Turčina ni u Kaurina.
To se čudo nadaleko čulo. 75
Piši knjigu svojoj miloj majci,
Nek' se stara fino preobuče,
Nek' povede debela dorina,
O doratu sablju okovanu,
Na doratu dilber-Anđeliju, 80
Nek' dovode stara Banjoj Luci;
A kad bude u nove varoši,
Neka prospe rušpe po kaldrmi.
Neka uzme od zlata feredžu
I prikrne dilber-Anđeliju, 85
Pa povede na rosnu livadu
A pod čador paše banjalučkog.
Nek' mi dobra pokloni dorina
I o njemu sablju okovanu,
A sa njime dilber Anđeliju, 90
Nek' se kani da me zetom fali,
Nek' mi Anđa bude pašinica.
Dora jati š njim se ponositi,
Sablju pasat' š njom se ponositi,
(Na kojoj su tri balčaka zlatna 95
I u njima tri kamena draga)
I kaurske da osjecam glave.
Tada ću te puštit' iz tavnice.
Sa drugim se otkupit' ne moreš.“
Kad Nikola razumje reči, 100
To je junak jedva dočekao,
Pa ovako paši progovara:
„Aman pašo, dragi gospodare,
Sad mi srce u grudima dirnu.
Što želio to sam dočekao, 105
Da udomim svoju milu seku
Za junaka pašu banjalučkog
I da stečem glavna prijatelja,
A svakako s' za drugog rodila.
Poklanjam ti debelog dorina 110
I o njemu sablju okovanu,
Ja ću sebi bolju nabaviti.
Donesi mi divit i artije,
Da nakitim knjigu šarovitu
Staroj majci u Srijemu gradu. 115
Evo roka cio mjesec dana.“
Kad paša razumio rječi,
Tad Nikolu plesnu po plećima:
„A da 'ferim junačko koljeno,
Ti ćeš znati koga ćeš imati!“ 120
Donese mu divit i artiju.
Vid' Nikole, vesela mu majka,
Đe privati sitnu knjigu pisat;
Staroj majci na bijele ruke,
U knjizi joj 'vako govoraše: 125
„Mila majko, stari roditelju!
Teške muke ti muke dopanuo,
Teške muke u dušmanske ruke,
U tavnicu paše banjalučkog.
Ufati me paša banjalučki 130
Pa me bači nadno u tavnicu,
Evo ima tri bjela dana
I tri tavne noći bez prestana.
Teške su mi muke dodijale.
Okov gvožđa naturio na me. 135
Ne mogu ti izdurat majko.“
Sve joj piše a šta paša ište.
„Ali čuješ, slavni roditelju!
A nemoj ti tako učiniti,
A ni paši želje ispuniti. 140
Kad ti, more, sitna knjiga dođe,
Ti opremi moju milu seju,
Obuci joj moje odijelo
I podaj joj dvije zmije ljute,
Što 'no mi je pobro darovao 145
I podaj joj knjigu šarovitu,
Pak nek ide gori Romaniji
Do mog pobra Novaković-Gruja,
Nek' mu date knjigu šarovitu,
Pobratim će mene uzbaviti.“ 150
Kad Nikola knjigu sastavio,
Sve je knjigu grčki nakitio,
Kako Turci čitati ne znadu.
A na knjigu pečat udario
I pod knjigu mlado knjigonošče. 155
Ode knjiga sentom i svijetom,
Dođe knjiga do Srijema grada,
A na ruke ostareloj majci.
Kada stara knjigu privatila,
A na knjizi pečat razlomila, 160
Pa poćera po knjizi jaziju,
Knjigu štije, grozne suze lije.
Mislijaše niko je vidi,
Al' je viđe dilber Anđelija,
Svojoj majci na krilce dođe, 165
Pljušte suze niz bijelo lice,
Kajno biser niz bijelu svilu,
Svoju majku rukom` zagrlila
I ovaku riječ govorila:
„Majko moja, moja slatka rano! 170
Okle knjiga ognjem izgorela?
Je li braco meni u životu?
Kakvih mi je dopanuo muka?
Druga knjiga ne nagoni suza.“
Kad joj majka knjigu poturila, 175
Anđelija jade sagledala,
Što joj piše knjiga šarovita.
Niti zbori, nit' majci govori,
No šarenu knjigu ostavila,
Pa poleće u šikli odaju, 180
Do bracova ajdučkog ođela,
Pa se cura načini ajdukom.
Za pas turi dvije puške male,
Pod pazuho knjigu šarovitu,
A pristupi svome roditelju 185
I ovako cura progovara:
„Mila majko, slatka moja rano!
Oprosti mi i alali pute
„A ja odoh gori Romaniji,
(Pa što meni Bog i sreća dade), 190
Da potražim Bogom pobratima.“
Ode cura sentom i svijetom.
A kad dođe gori Romaniji,
Dočeka je Novakova straža:
„Lak' polako momak uz planinu! 195
Jal' si vila, al' si utvorija?
Jal' si špija neka od Turaka?
Ili ti je golema nevolja?“
Progovara dilber Anđelija:
„Oj Boga ti, Novakova stražo! 200
Je li Novak u pećini staroj?
Ni sam vila, ni sam utvorica,
Ni sam špija kakva od Turaka,
Vet je mene golema nevolja,
Tražim pobra Novaković Gruja.“ 205
Tad mu reče Novakova straža:
„Lak' polako junak uz planinu!
Novak ti je Stari u pećini,
S milim čedom Novaković-Grujom,
Oni ladno ispijaju vino. 210
Stani malo da javimo starom.“
Tada Starom javiše Novaku,
A kad Novak razumije riječi,
Urklet malo učini na stažu:
„Brže momče u pećinu pušći!“ 215
Kada Anđa dođe u pećinu,
Prekloni se nekoliko puta
I zavika grlom bijelim:
„Ko je ođe Starina Novače?“
Tad joj reče Novaković Grujo: 220
„Evo tebe Starina Novaka,
Koji drži zlatnu kupu vina,
Bijela mu brada do pojasa
A sijedi brci do ramena.“
Sad se mlada njemu preklonila, 225
Poljubi mu ruku i koljeno,
Na koljenu knjigu ostavila,
Izmače se dvori starijega.
Kad Novak knjigu privatio,
Obazre se na svoga jedinka 230
I kad viđe što mu knjiga kaže,
Obazre se na svoga jedinka,
Al' mu Gruja govorit' ne dade,
Vet ovako babu progovara:
„O moj babo, Starina Novače! 235
Oklen bješe momče knjigonošče?
Od koga li grada i plemena?
Baš ga 'kakvog ni vidio nisam.
Daj ga meni u družinu, babo,
Da mi nosi alajbarjak divan.“ 240
Tad ga Novak krivo pogledao
I ovako njemu govorio:
„Zlo ti jutro, čedo moje drago!
Kakav barjak, kakvo li mu društvo?
Ovo nije junak iz krajine, 245
Vet je ovo tvoja posestrima,
Po imenu dilber Anđelija,
Mila seja Srijemac-Nikole.
Pobro ti je dopanijo muka,
Teških muka i dušmanskih ruka. 250
Krenuo je moru na obalu,
Da odlanse robu Dubrovniku,
Da nabavi svu potrebu divnu
Svu potrebu i sebe i tebe:
Ufati ga paša banjalučki 255
U Jabuci više Banje Luke,
Pa ga bači nadno u tavnicu.
Tuži, umili do boga se čuje.“
Sve mu kaže što mu paša ište:
„Pa sad slušaj, čedo moje drago! 260
Misli sada što ćeš učiniti
I kako ćeš pobra izbaviti,
A pomajku svoju obradovat'
rasnoj sestri krila sačuvati.“
A kad čuo Novaković Grujo, 265
Ciknu junak ka' 'no zmija ljuta,
Udari se rukom po koljenu,
Skender čova puče po koljenu,
Pa ovako Gruja progovara:
„Jaoh, pobro, do Boga miloga! 270
Kakvih li si dopanuo muka,
Teških muka i dušmanskih ruka
U kurvića paše banjalučkog,
Skim se borim dvanaest godina.
Kad se skitam sve za njega pitam, 275
A i paša takođe za mene.
Što se fali, kukala mu majka
I on želju svoga srca kaže,
Da bi sa mnom voli napuniti,
Ispod dvora prokletu tavnicu 280
I svog cara fino zakititi,
No carevu aznu zadobiti;
On to nikad doživjeti neće.“
Pa on skoči na noge lagane,
Triput svoga ljubi roditelja 285
I ovako njemu progovara:
„Mio babo, Starina Novače!
Sad me sjetuj, ja te molim divno,
A kako ću junak učiniti,
Kako li ću pobra izbaviti, 290
Kako li ću pašu oženiti.“
Tad mu Stari 'vako progovara
I grli ga desnom i lijevom:
„Čedo moje Novaković Grujo!
Znaš li, sine, kako sam t' učio? 295
Uzmi, sine, knjigu šarovitu,
Svoju sesrtu pod bijelu ruku,
Ajde pravo ravnome Srijemu.
Obuci se u ruvo sekino,
Pomajku ćeš ti svoju obući, 300
A to baku u bijelu svilu,
Pa opremi krilate dorata
I o njemu sablju okovanu.
A ti, sine, kada se obučeš,
U sejino divno odijelo, 305
Bićeš ka' 'no sa planine vila,
Za pas turi dvije zlatke male,
Dvije zlatke dvije zmije ljute,
Što 'no sam ti 'h, sine, nabavio
Iz Mletaka za jenđu dukata, 310
Kad ti bilo dvanaest godina.
Uđaš, sine, na konja dorata,
O doratu sablju okovanu,
A nek' s tobom pođe i pomajka.
Pravo goni Banjoj Luci, sine, 315
A kad dođeš u novu čaršiju,
Tu ćeš prosut' rušpe po kaldrmi,
Pa nek' stara nabači feredžu,
Priorne se, moje čedo drago,
Kako ono rade sultanije. 320
Pravo goni na rosnu livadu
Đe 'no šator paše banjalučkog,
Đe 'no leži šezdeset delija,
Te čuvaju pašu banjalučkog.
Igraju se skoka iz ćusteka 325
Bačaju se kamena s ramena.
U tebi je srce zmajovito,
Srce svoje u grudima stisni,
Nemoj ići njima u igranku,
Ni se bačat' kamena sramena; 330
Mogli bi se Turci osjetiti,
Ti bi mogo' glavu izgubiti.
Nego goni bijelu šatoru,
Pa ćeš svoju sjetovat' pomajku:
Stara bako, Nikolina majko! 335
Kad doćeram pretila dorina
Pred čadora paše banjalučkog.“
„Neka baka ne pokloni tebe,
Dokle vidi pobratima tvoga,
Svoga sina dijete Nikolu. 340
Kad mu vidi oproštene ruke,
Oproštene i noge i ruke
I pod ufati dorata,
Nek' te skine sa konja dorata,
Nek' te dade ostareloj baki, 345
Nek' te vodi paši pod čadora
Nek' te dade paši pod čadora
I nazove zetom milosnijem.
Ti ćeš, sine, pobra sjetovati,
Sve mu, sine, grčki govoriti, 350
Kako Turci razumjet' ne mogu,
Da ti drži konja i oružje,
Dok oženiš pašu banjalučkog,
Kako sam te, sine, naučio.
Kad oženiš pašu banjalučkog, 355
Zubom škrini a na konja skoči,
Golu sablju u desnicu ruku,
Gledaj budi srca junačkoga,
Sve šezdeset pogubi delija.
Ti ugrabi dva dobra paripa, 360
Podaj, sine, baki i Nikoli
Bježi, sine, prekijem putem;
Ni, babo, te zaborat' neće
Znaće Stari đe će te čekati.“
Kad Grujica razumje riječi, 365
On poljubi roditelja svoga
I dočepa knjigu šarovitu,
Milu seju za bijelu ruku,
Ode pravo niz planinu pustu.
Prihvati se ravnog Srijema. 370
U mjesto doba dolazio
Svojoj baki, Nikolinoj majci
Među akšam i među jadžije.
Viknu soko Novaković Grujo:
„Dobro veče, moja mila majko, 375
Mila majko, moga pobratima!“
Tu ih baka divno došekala,
Roni suze niz bijelo lice.
Tad joj veli Novaković Grujo:
„A ne bij se, moja mila majko! 380
Ja ću tvoga izbaviti sina,
Tvoga sina, moga pobratima,
Jal' ću svoju izgubiti glavu,
Već s' obuci u bijelu svilu,
A ti sejo, dilber-Anđelija! 385
Ti otvori svojega sanduka,
Pa izvadi ruvo đevojačko,
S kime misliš na vjenčanje poći,
Načini me ka' bijelu vilu;
Pa kad mene ti uradiš tako, 390
Opremi mi debela dorata,
O dorata sablju okovanu.
Onda spremi lake brašnjanike,
Daleko je nama putovati.“
Kada Anđa riječ razumjela, 395
Skoči cura ka' da se pomami,
Pa opremi svoju milu majku,
Obuče je u bijelu svilu.
Ona spremi debela dorata,
O doratu sablju okovanu, 400
Puno eljbe nasula dukata,
Pa mu dizgin na jabuku tura.
Sam se doro po mermeru voda,
A sve tuče nogom i kopitom,
Vidi dorat da će putovati. 405
Ode cura u šikli-odaju,
Đe 'no sjedi Novaković Grujo,
On ispija šećerli-rakiju.
Dok zavika lijepa đevojka:
„Brate Grujo i srce i dušo! 410
Ustaj, brate, na noge lagane,
Skidaj sa se ajdučko ođelo!“
Grujo skida ajdučko ođelo.
Cura svoga otvori sanduka,
A izvadi ruvo đevojačko, 415
Pa obuče Novaković-Gruja,
Pa od momka načini đevojku.
Bože mio, na daru ti fala,
Bi ti reko' i bi se zakleo,
Da to nije junak iz planine, 420
Vego da je nagorkinja vila,
Sinu lice ka' 'no žarko sunce.
Izmiče se dilber Anđelija,
Pa zagrli pobratima svoga
I ovako mlada progovara: 425
„Brate Grujo i srce i dušo!
Tvoje lice ljepše neg' đevojke,
Svaki bi se junak prevario,
Bi te muške oči pogledale,
Nit' bi rekla da je muška glava, 430
Ti si ljepši od svake đevojke.“
Donese mu dvije zmije ljute,
Dade Gruju u desnicu ruku,
Turi Grujo pod svoje ođelo,
Pa eto ih niz bijelu kulu. 435
Uđa Grujo na konja dorina,
A vodi ga ostarela baka.
Ode pravo Banja Luci Grujo.
Kud su išli i kud su odili.
Kad su bili do nove čaršije, 440
Tada stara rušpe prosipala,
Te uzela od zlata feredžu,
A prigrnu Novaković-Gruja.
Bi ti rek'o i bi se zakleo,
Da ti nije ajduk iz planine, 445
Nego da je mlada sultanija.
Ode pravo na rosnu livadu,
Do šatora paše banjalučkog.
Kad su bili poljem zelenijim,
Opazi ih šezdeset delija, 450
Potrčaše paši na muštuluk:
„Dragi pašo, mladi gospodare!
Evo tebi ostarele bake,
Stare bake, Nikoline majke,
Ona vodi debela dorata, 455
O dorata sablju okovanu,
Na doratu dilber-Anđeliju.“
Kad to čuo paša banjalučki,
U junaka srce zaigralo,
A na mlađe urklet učinio. 460
Potekoše mlađi u tavnicu,
Dovedoše Srijemac-Nikolu,
Puštiše mu i noge i ruke.
Tad izlazi paša banjalučki,
Pa ovaku riječ progovara: 465
„Bolan bio, Srijemac Nikola!
Je li ono tvoja mila majka,
Koja jezdi niz rosnu livadu?“
Je li ono dorat od megdana
A junaka Srijemac-Nikole?“ 470
Tad zavika Srijemac Nikola:
„Blago meni odsad dovijeka!
„Evo meni mila roditelja,
Koji nosi sinu sve otkupe,
Danas ću se ropstva oprostiti, 475
Svoju sestru milu udomiti
I ja ću steći glavna prijatelja,
E junaka, pašu banjalučkog.“
U to doba Novaković Grujo,
A paše se u čador povrati. 480
Tad zavika Novaković Grujo,
Svome pobru grčki progovara:
„Drž' mi, pobro, debela dorina!
Ti odjaši svoju milu seju,
Pokloni me paši banjalučkom, 485
Da ja budem pašinica mlada.“
Tada skoči Srijemac Nikola
I on skine svoju milu seju,
A poljubi svoga roditelja
I dade joj Novaković-Gruja: 490
„Eto, majko, tvoje mile šcerce,
Pokloni je paši banjalučkom,
A ti steci svoga mila sina,
Neka ide tvom bijelom dvoru;
A ti steci glavna prijatelja, 495
Svoga zeta pašu banjalučkog,
Koga danas nadaleko nema,
Koji će nam valjat' u nevolji.“
A Gruja se preko zuba smije.
Uze baka Grujicu za ruku, 500
Odvede ga pod bijela šatora,
Pod šatora, paše banjalučkog,
Pa ovako mlada progovara:
„Mili zete i srcjem i dušom,
Poklanjam ti svoje milo čedo, 505
Milo čedo dilber-Anđeliju,
Neka bude pašinica mlada.
Sad sam stekla silna prijatelja,
Silna zeta pašu banjalučkog.“
A Grujo se jadan postideo. 510
Skoči paša na noge junačke,
Staru baku rukom zagrlio,
Poljubi je u bijelu ruku
I ovako babi progovara:
„A da 'ferim, Nikolina majko! 515
Sad ćeš znati koga ćeš imati.
No tako ti, Nikolina majko,
Ostavi mi svoju milu šćerku,
Pa ti ajde, do Srijema ravna.
Naskoro će i to vreme doći, 520
Kad ćemo se dinopolaziti,
U pohode i tamo i amo.“
Tada stara iz čadora pođe,
Svome čedu pred čador iziđe,
Na jandal se čadore izmače, 525
Čeka stara slave i megdana
Svog posinka Novaković-Gruja.
Vidi paše kukala mu majka,
Turska krvca mirovat' ne može
Kad sagleda lice u Grujice, 530
(U Grujice srce zaigralo),
Ljepše mu se lice učinilo,
Vet ikakve na planini vile,
Pa uvati dijete Grujicu,
Uvati ga za bijelu ruku, 530
Pa ga sjede sebi na krioce,
Sta Grujicu odmah milovati.
A Gruja se jadan postideo.
Stade paša rukom dirovati,
Bači Gruju ruku u njedarca, 535
Pa zavika grlom bijelijem:
„Anđelija, šinula te guja!
„Kamo tebi dojke iz njedara?“
A Gruja mu ovako progovara:
„Gospodare, pašo banjalučki! 540
Ja odveć luda i nejaka,
Meni nema već šesnaest godina,
A oviše soja gospodskoga,
Jako dojke napredovat' pošle,
Nisi mi se ni odgojit' dao.“ 545
Paša Gruja po krilu miluje,
Turska krvca odoljet' ne može,
Pa mu ruku poniže turio,
Al' mu Grujo odbačuje ruke.
Čudio se paša banjalučki, 550
Kakva snaga u mlade đevojke,
Pa joj 'vako paša progovara:
„Kujo jedna, dilber Anđelija!
Ti s' odviše luda i nejaka,
Kakva ti je snaga u rukama, 555
Što se braniš meni milovati?“
Tada Gruju silna zgoda dođe,
Zagrli ga sa obadvije ruke,
Poljubi ga sa obadvije strane,
Pa ovako paši progovara: 560
„Bolan bio, mili gospodare,
Ja oveć luda i nejaka,
Al' u mene srce u grudima,
Zmajske krvi u mene imade.
Stani malo, paše kopiljane, 565
Ovo nije dilber Anđelija,
No je ovo Novaković Grujo.“
Zubom škrinu, dok mu zmija sinu,
Ud'ri pašu posred srca živa,
Jeknu paša pod čadora svoga, 570
Tad mu Grujo posiječe glavu,
Pa izleće pred bijela čadora,
Pa on skoči na konja dorina,
Zubom škrinu dok mu sablja sinu,
U delije juriš učinio 575
Isječe mu šezdeset delija.
Dok uvati dva paripa ljuta,
Pa pojaha baku i Nikolu.
Dade Niku sablju okovanu,
A junaka delibaše Ibra 580
I ovako njemu progovara:
„Bježi, pobro, Srijemac Nikola!“
Kad viđeše Turci banjalučki,
Na gradu im drmnuše topovi:
„Ala, rekoš', pogibe nam paša!“ 585
A za Grujom poćer' učinjiše,
Goniše ga preko polja ravna,
A sve Grujo zauzbija Turke,
Pođekoju odsijeca glavu,
A sve brani baku i Nikolu. 590
Dokle doš'o akšam noćca crna,
Teško Turci pritužili Gruju,
Odista ga opkoliti šćahu;
Al' je Gruju dobra sreća bila,
On imade dobra roditelja 595
A junaka Starinu Novaka,
Koji znade staze i bogaze,
On je znao što će biti divno,
Da će Gruju dodijati Turci,
On je preke pograbio pute 600
I u akšam ugrabio Turke,
U tijesne klance i bogaze.
Bože mili na daru ti vala,
Kad se stade krvca proljevati!
Do zorice Turke rašćeraše. 605
Tu posjekli stotine Turaka.
Kad viđeše banjalučki Turci,
Pleći daše, a bježati staše.
Tu je Grujo slavu zadobio
I junačku slavu učinio. 610
Otalen se jesu podignuli
I silan su šićar zadobili.
Ode Novak gori Romaniji.
Ode Grujo s' svojim pobratimom,
Pravo zdravo do Srijema ravna, 615
Tu je bio čitav mjesec dana.
A tako je pobra izbavio,
Oženio pašu banjalučkog.
