* * *


5

Гркиња Данојла

Л’јепа ти је Гркиња Данојла!
Па се сама собом разговара,
Дали таке не има дјевојке
У бијелу граду Цариграду:
„Не ћу узет н’једнога јунака,
Нит ћу му се назвати љубовца,
Кога мајка не роди јунаком,
Да наведе воду са ћуприје,[1]
И доведе око двора мога,
Да насадим цв’јећа свакојега,
Да ја могу лијепа дјевојка
Цв’јеће брати, лишце умивати,
Ономе ћу бити за љубовцу."
То је чуо Иван капетане,
Па јој иђе кули под прозоре,
Па је Иво тихо, лако зове:
„Јес’ у двору, Гркињо Данојло?
Дан’[2] изнеси на прозоре главу,
Да је мени говорити с тобом’."
А кад чула Гркиња Данојла,
На прозор је главу изнијела.
Говори јој Иван капетане:
„Је л’ истина, Гркињо Данојло,
Тко наведе воду са ћуприје,
И доведе око двора твога,
И свакога да насади цв’јећа,
Да ти можеш лишце умивати,
Око воде дробно цв’јеће брати,
Ономе ћеш бити за љубовцу?"
Говори му Гркиња Данојла:
„Истина је, сиви мој соколе!"
Кад то чује Иван капетане,
Много Иван блага потратио,
Са ћуприје воду наводио
Око двора Гркиње Данојле,
Око воде цв’јеће посадио:
Воду хита Гркиња Данојла,
Воду хита и лишце умива;
И свакога цв’јећа натргала.
А ево ти капетан-Ивана,
И дозивље Гркињу Данојлу:
„Стани амо, Гркињо Данојло!
Али не знаш, што си говорила?
А не видиш, да сам учинио?"
А говори Гркиња Данојла:
„Стан’, почекај, Иван капетане!
Ово сам се с тобом тамошила[3]:
Кога мајка не роди јунака,
Да не згради танакне ђемије,[4]
У ђемији да направи бочје[5],
А усади винову лозицу,
Да се пење броду уз арбуле[6],
Земан дође[7], да то роди грожђе,
Да ја дођем, да тргати можем,
Томе ћу се назвати љубовца."
Кад то чуо капетане Иво,
И ту много блага потратио,
И брзо је ђемију зградио,
У ђемију бочје направио
И винову лозу насадио.
Лоза с’ пење броду уз арбуле,
Земан дође, а да саздри грожђе.
Кад то види Иван капетане,
Зове младу Гркињу Данојлу:
„Стани амо, Гркињо Данојло!
Али не знаш, што смо говорили?
Иди амо моје на ђемије[8],
Тргај грожђе, колико ти драго!
И да будеш драга љуби моја!"
А говори Гркиња Данојла:
„Још се хоће, Иван капетане,
Ако те је породила мајка,
Да устр’јелиш на небу даницу,
Да даница црној земљи паде,
Ја је узмем у бијеле руке,
Да ја видим дјевојка Данојла,
Је ли боља од мене даница?"
Кад то чује Иван капетане,
Он говори Гркињици младој:
„Душо моја, Гркињо Данојло,
Када сутра б’јели данак буде,
Кад истече на небу даница,
Ја ћу, душо, уранити рано,
Хоћу доћи под твоје прозоре,
Ти ћеш кули гледат са прозора,
Како пада на земљу даница.
Кад је сутра к б’јелу јутру било,
Подранио Иван капетане
Прије зоре и бијела дана
Под прозоре дјевојке Данојле.
Још не била истекла даница,
Зове Иво Гркињу Данојлу:
„Устани се, Гркињо Данојло,
И отвори висока прозора!
Гледај добро, Гркињо Данојло,
Како хоћу устр’јелит даницу,
Да ће пасти на црну земљицу!"
У то доба истекла даница,
А ево ти Гркиње дјевојке,
Па говори Иван капетане:
„Дану стр’јељај, Иван капетане,
Стр’јели, Иво, на небу даницу,
Нека пане на црну земљицу.
Да ја видим лијепа дјевојка,
Је ли љепша од мене даница!"
А говори Иван капетане:
„Добро гледај, моја душо драга,
Изнеси се добро на прозоре,
Нека гледаш са неба даницу,
Како пада на црну земљицу!"
Добро млада на прозор изађе;
Иво љуту стр’јелу приправио,
Пусти стр’јелу капетане Иво,
Ал не стр’јеља на небу даницу,
Нити она црној земљи пада,
Него стр’јеља Гркињу Данојлу,
Низ прозоре на земљу паднула.
Тад говори Иван капетане:
„Нека знадеш, Гркињо Данојло,
Како вараш по св’јету јунаке!"


Референце

  1. С ријеке, преко које води мост (ћуприја).
  2. поклик: дану!
  3. погодила
  4. лађа
  5. да нанесе земљу за виноград
  6. јарбол
  7. па кад дође вријеме (земан)
  8. овај хипербатонски слог (˝моје на ђемије мјесто: на моје ђемије), обичан је код пјевача на отоку Шипану (крај Дубровника), одакле је и ова пјесма.

Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 351-354.

Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 165-167.