Граничарски „аусмарш"
Мили боже, чуда великога!
Било ведро па се наоблачи,
По врх Глине учестале муње.
Са Петровца кликовала вила,
С Погледића дозивала другу: 5
„Друго моја, разви крила своја,
Па повикни танко гласовито
И дозивај старца код оваца.
Реци право, тако била здраво!
Књигу пише од Беча ћееаре 10
И позивље младе граничаре,
Зове царе своје соколове
На војницу у земљу Талију.
Талеши се подватили љуто,
Подигло се и старо и младо, 15
Прихватило бана Гарибалда.“
Све кликује, у један глас зове:
„Диж’ се ђова, па гони Швабова!
Још ти реци старцу код оваца
Нека знаде, нека сваком каже: 20
Ред је поћи па било не доћи!
Што је облак Глину наткрилио:
Има Талеш војске ка’ облака;
Што ли муња ’итра учестала:
Два су краља сабље укрштала; 25
Премутези и зорни Вранцези.
Сви су каил боју за слободу.
А што грома не би ни једнога,
Загрмиће по Крајини ц’јелој:
Загрмиће пјесма од јунака, 30
Закукаће јадна стара мајка,
Пропиштаће многе сиротице,
Освануће многе удовице.
Крајина ће сама себе клети:
Ој, Крајино, крвава халпгао, 35
Крвав био ко те и створио!
Ал’ је поћи, па било не доћи!"
Истом вила у ријечи била,
Ал’ ти лете књиге на све стране.
Стигла књига глинском обрстару. 40
Седам печат’ откидао, чојче.
Књигу штије а сузе прол’јева!
Каже књига по првом авазу
Да се диже на оружје војска:
„Што ј’ гарила мрка наусница, 45
Што је брка и јуначког соја,
Голобрадо момче не оставља!"
Све под барјак књига позивала!
Сабљом звекну силан обрстаре,
Сабљом звечи, а перо намиче, 50
Поручује младим капитан’ма:
„Капитани, моја вита крила!
Све остав’те, к мени брже ’ајте!
У неђељу која прва дође
Три ће равно поћи батаљуна 55
У Талију, у земљу питому,
Да бранимо цареве градове;
Гарибалди ’оће да царује,
’Оће Ђузеп да нас протјерује!“
Хо, у млађег нема поговора: 60
Како рече силан обрстаре,
Како рече онако се стече.
Силна војска поље притиснула!
За војском је густа повозија:
Отац, мајка, братац и сестрица, 65
Вјерна љуба и ситна дјечица;
Оставило кућу и огњиште,
Запријечило врата мртвим коцем.
Враћати се канда и не кани:
Задњи папак чивуту продаје, 70
Не продаје, него џабе даје,
Па што сможе то свак’ своме даје
„На, путниче, готов самртниче!
Привати се док је живе главе.
Бог зна игда... или више нигда? 75
Твој је талак, моја ј’ задужбина!“
Да је коме погледати било
Ту робију — грозну сељанију:
Живи људи ту се оплакују!
Мили боже и неђељо млада! 80
Да су пера што је вита јела,
Лис’ папира шири од свег свијета;
Да су ђаци што црни облаци;
Да је тинта, што је вода ладна;
Не би могли исписати јада! 85
Мајка сину пада око врата;
Вјерна љуба стидом се гушила,
Муком цвили и сузе прол’јева.
Авај, боже, големога јада!
Тога више у свијету нема! 90
Нич’је срце није од камена:
Свој својијем и пјева и плаче;
Ма друго је жива задушница!
Из касарне иде и долази,
Ал’ из куће носила су жива; 95
Па растај’ је најтеже опјело;
Ев’ да ј’ моћи и на разбој поћи!
Ђевојка је муке испјевала:
Носила б’ му пушку талијанку.
Ох, мајка би ране оздрављала. 100
Своја сеја бистру воду дала,
Још би отац зам’јенио сина,
Дјечица би муке олакшала.
Ал’ се враћат’ ка’ у гробље морам,
Па да стиснем срце од жалости, 105
Да ти речем, мили побратиме,
Бар што знадем и што перо пише,
Нит се каз’ти може што је више.
Када војска маширати пође:
Бубњи бију, а удара банда, 110
Звона жале, а топови ричу,
Војска пјева танко гласовито:
„Збогом земљо, збогом завичају!
У теби ми три добра остају:
Прво добро — и отац и мајка! 115
Друго добро — братац и сестрица!
Треће добро — жена и дјечица!
Ех! ко срца има у њедрима,
Па да ј’ срце студеног камеиа,
И камен би моро проплакати. 120
Камо л’ неће сиротице веће!
Гледао сам да ти чудо кажем;
Слушао сам што сузом пољева,
Гледао сам Швабу обрстара,
Овако је био бесједио: 125
„Мили боже, има ли јунака,
Та јунака а над граничара?
Сва му срећа — милост је царева!
А имање — то голо камење.
Двори су му — ниска колибица. 130
Сва светиња — дрвена црквица.
Крсна слава — просена је слама.
Сав завичај — гробови зелени!
Давор, сине, више с’ заслужио!"
'Иљада је и осам стотина 135
И шездесет шеста је година;
Камење ће ладно прозборити,
И твоја ће срећа сазорити.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
