Горски цар/VI
VI
После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука.
Сељане обузе велика радозналост. Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица.
— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу. Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед.
— Море, шта ти говориш ? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама. Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране.
— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво.
— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем.
— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац.
— Да ли ће баш стотина?
— Спреми се да их добијеш. Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед.
Сви ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник.
— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око.
— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема.
— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем.
... А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало. Међу њима беше и Станка. Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо.
— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна.
— Ја, болан; он баш оде у хајдуке.
— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза.
— Зар ниси чула? Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук.
Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук! Како то може бити ?« — помисли она. Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од осталих. Али опет....
— Како то хајдук ?... Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио ? — запита она радознало.
— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника.
Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати.
— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће.
— Јест, кад би се он дао. Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије. Чик му га !...
— Право кажеш: мари ти он за њине претње. Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга..
— Вала и јесте одвојио од других. Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље ? — одговори трећа.
— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук? А мени је баш то по вољи. Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим.
— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи?
— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека.
— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца.
Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста. Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући.
»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога. Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега... Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена... Једна брука, па то ти је!... Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље... Али не мари: видећу га ма где...«
— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио.
Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу.
— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље. И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава.
Сретен пође уз њу.
— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам... Знаш, онога... пшеница ми много добра : биће сто крстина. А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!...
— Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш. Ни баба Ружа не би умела боле намештати.
— Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели...
— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом.
— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем...
— Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући.
... Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу. Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови. Требало је одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао. Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже. Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају. Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају.
Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«.
— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем. Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто. Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима.
— Дај нам Дарвина!
— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година. Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом. Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима. Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин. Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«.
— Је ли то онај, што вели да човек има реп? Хо-хо-хо... — продужи писар.
— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте.
— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели.
Апотекар нађе осмицу пик и подели...
После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом. Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата. Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути улицом. Пред једном каваном нађе самога Сима.
— Има ли? — запита га лагано.
— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо.
— Кад?
— Зором.
— Је ли сигурно?
— Тако вели.
— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село. На путу, из једне јаружице, изиђе пред њега онај повереник.
— Нађе ли га? — запита Вујо.
— Нађох; вели да може.
— Добро. Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим.
— Зар ћу и ја... на посао?
— Мораћеш; нема ко други. За овај посао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу.
— Баш бих те молио ... знаш... скоро су ме петљали...
— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара. Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било. Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут.
Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера. Ђурица већ беше побелео од нестрпљења. Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разгледао и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради. Свану му кад дође Вујо.
— Камо се, за невољу?... Хоћу полудети ’вако сам.
— Нећеш дуго, не бој се. Сутра, зором, на посао!
Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!... Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...«
— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу. Шта раде тамо, траже ли ме?
— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје.
— Све сам прегледао, почистио, наредио сваку као сат.
— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, нашашви све у реду остави их.
— Тако, соколе! Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави.
— Куд ћемо сутра?
— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати. Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту.
— Зар опет сам?
Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе.
Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети. Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка. У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе. Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши. У таквој неизвесности прође му дуго време.
У неко доба ноћи дође Вујо са два човека. Један од њих нарочито падаше у очи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем. Беше то зрео човек, око својих четрдесет година. На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност. Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички. Раста беше малена, али снаге необичне. Његовим широким плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната. Ушавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом или пружи руку у напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе.
То беше чувени, у оном крају, Пантовац. У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника. Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују. Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат. У крађи и нападима био је плаховит као олуја. Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао. Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли.
— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица.
Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим.
— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај.
— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица.
— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!... И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа.
Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим.
— Хоћеш и ти, Којо, са нама?
— Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати.
Пантовац га пресече очима, те он ућута.
Кад сви поседаше, Вујо поче говорити.
— Доста је било чекања, треба да се ради. Једнако једемо, а ништа не зарађујемо... Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката. Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом. Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари. Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати. Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге. Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари...
Затим узе оружје, те раздели свој тројици. Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима. Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом.
— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа!
Ђурица се трже, као из дуга сна.
— Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се.
— Сутра, ја како. Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде. Сад треба стићи на место, па чекати.
Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити ; дуго је до зоре«. И тако полуумирен уђе у гору.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|