Gorski car/VI
VI
Posle nekoliko dana osvanuše na opštinskoj sudnici i na vratima Đuričine kuće prilepljene naredbe državne vlasti, u kojima se Đurica poziva, da se u roku od tri dana preda vlasti, inače će se oglasiti za hajduka.
Seljane obuze velika radoznalost. Skupljahu se u gomilice, te pretresahu ovaj događaj i domišljahu se gde može sad biti Đurica.
— Sad je on, moj brate, čak u desetom okrugu. Sklonili su njega dobro... — veli jedan Đuričin sused.
— More, šta ti govoriš ? — Deca mi sinoć kažu, kad dognaše stoku, da su ga videla u Pašinim livadama. Bele se, vele, na njemu košulje kâ sneg, a pušku nosi ’vako preko ruke i obrće se na sve strane.
— Biće to koji drugi, a on sad ne sme nosa pomoliti, dok ne sastavi društvo.
— Jok, more, deca ga poznaju... poznaju ga deca, kad ti kažem.
— Sad će ucena, sto dukata! — veli jedan kadrovac.
— Da li će baš stotina?
— Spremi se da ih dobiješ. Baš te traži Vujo iz Brezovca! — prekide ga oporo onaj Đuričin sused.
Svi ućutaše, osećajući nezgodu, u koju ih dovede, svojim nesmišljenim govorom o uceni, onaj doskorašnji vojnik.
— Mi moramo leđa uz duvar — poče jedan čiča. — On neće dosađivati našem selu, a mi mu moramo biti na ruci. Nije to šala bolan: metnuo čovek glavu u torbu! Ne smeš ga darnuti, kâ u oko.
— Vala i jeste junak, jadi ga ubili, da mu ravna nema.
— More čuće za njega sva Srbija, ja ti kažem.
... A na velikom studencu sabrale se devojke, pa ćeretaju i pričaju jedna drugoj novosti, za koje se znalo. Među njima beše i Stanka. Ona se namestila na drveno korito za pojenje stoke, podmetula ruku pod točak, pa gleda kako se razbija vodeni mlaz u sitne kapljice, koje pršteći padahu unaokolo.
— Čuste li za Đuricu? — reče jedna.
— Ja, bolan; on baš ode u hajduke.
— Šta kažeš? — viknu Stanka, trgnuvši ruku ispod mlaza.
— Zar nisi čula? Đurica pobegô u goru, pa ga sad javio kapetan opštini da je hajduk.
Stanku veoma iznenadi ovaj glas. »Đurica — hajduk! Kako to može biti ?« — pomisli ona. Pre dve nedelje su zajedno na mobi kopali, i ništa; on — kâ i svaki seljak — kopa dobro, igra u kolu... samo se, istina, manje šali od ostalih. Ali opet....
— Kako to hajduk ?... Zašto su ga tako načinili, kad nije još nikoga ubio ? — zapita ona radoznalo.
— Pa... pobegô od vlasti, otišô u goru, pa tamo, kažu, ne verma ni zakone ni vlast; on ti je i vlast i zakon, pa to ti je — objasni joj kći jednog odbornika.
Hm, opet to nije... Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče ? Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira. A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati.
— Bogme, tamo mu u onoj hartiji stoji napisano, da će ga posle tri dana, ako se ne preda, smeti ubiti svaki, ko god hoće.
— Jest, kad bi se on dao. Tako mogu napisati i za mene, ali neka dođe ko da me ubije. Čik mu ga !...
— Pravo kažeš: mari ti on za njine pretnje. Ne ubija se lako ’naki čovek — prihvati druga..
— Vala i jeste odvojio od drugih. Samo da nije onaki... da kažem... the, pa šta ćeš bolje ? — odgovori treća.
— A šta mu manišeš? — poče opet Stanka. — Valjad’ ti nije pravo što je hajduk? A meni je baš to po volji. Pre ga nikad nisam pogledala dobro, a sad, Boga mi, volela bih da ga vidim.
— Bog s tobom, Stanka, zar bi mu smela na oči izići?
— Izišla bih, vala, i pred besna kurjaka, a što da neću pred obična čoveka.
— Daleko mu lepa kuća! — povikaše devojke i stadoše da se razlaze sa studenca.
Stanka naročito zaostade od njih, dok ne izmakoše podosta. Napunivši vedrice, ona ih, kao kakvu igračku, prebaci obramicom na rame i, misleći o svemu što je čula, pođe kući.
»To je čovek — razmišljaše ona uz put — što se ne boji ni puške ni vlasti, nikoga do Boga. Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega... Pravi gorski car!... On se ne boji zvera ni vampira, a ovi naši ovuda gori su od žena... Jedna bruka, pa to ti je!... Što ne znadoh, barem, dok beše ovde, da ga razgledam bolje... Ali ne mari: videću ga ma gde...«
— Pomoz’ Bog, Stanka! — Viknu neko ispred vrljika, za koje se dotle beše zaklonio.
Ona podiže glavu i oštro pogleda Sretena, koji joj beše pošao u susret, ali videvši ovakav pogled, zastade na mestu i obori glavu.
— Šta si stao tu za vrljike, kâ da ćeš ždrebad da plašiš! — viknu ona ljutito i pođe dalje. I ako vešto prikri zabunu, beše se veoma iznenadila od ovoga neočekivanoga pozdrava.
Sreten pođe uz nju.
— Ja, znaš, obilazio pšenicu, pa vidim tebe da ideš ozdo sa sudovima... pa velju, daj da pričekam... Znaš, onoga... pšenica mi mnogo dobra : biće sto krstina. A već šljive su ponele kâ čičak: ako im bude cene, doneće i one bar osamdeset dukata... ’Vala je Bogu!...
— More, ti ne traži navodadžiju za ženidbu: vidiš kako umeš lepo da se hvališ. Ni baba Ruža ne bi umela bole nameštati.
— Ja, vala, jok... što ? — nađe se Sreten uvređen — ja tek ’nako: samo da ti pričam, a ti baš ’nako... Nemoj, bolan!... Moj tata veli...
— Idi ti to pričaj Milevi — prekide ga Stanka — ona se nešto češće pogleda s tobom.
— To, vala, nije... a baš ako hoćeš da ti kažem...
— Nemoj, nemoj, znam šta ćeš. Kaži to Milevi — prekide ga ona i obrte desno, k svojoj kući.
... Međutim, Vujo, doznavši za te objave, dade se u brigu. Đurica bi se još mogao pokajati, mogao bi se vratiti, jer mu ni krivica još nije tako ogromna, i u tom slučaju propao bi sav Vujov trud i svi planovi. Trebalo je odmah preseći ove puteve za predaju, i Vujo se dade na posao. Pre svega naredi Đurici da se nikud ne miče iz onoga ćilerčeta, jer ga, veli, sad žurno traže. Time mu oduze mogućnost da se ma s kim sastane i dozna što o svom položaju. Odmah zatim beše mu prva briga da Đurica postane javan razbojnik i da, usled toga, izgubi svaku mogućnost za predaju.
Istoga dana Vujo dozva jednoga svoga poverenika, dade mu nekakav nalog, pa se uputi u varoš. Na varoškom trgu nađe Simu kovača, svoga glavnog agenta iz varoši, progovori sa njim dve reči, pa ode u pivnicu kod »Evrope«.
— A, evo nam trećega! — viknu apotekar, koji seđaše sa Živkom Čapljom, pensionovanim pisarem. Videći da je Vujo raspoložen, on lupnu o sto. Prljavo slušče sa masnom zapregačom pojavi se na vratima.
— Daj nam Darvina!
— Ho-ho-ho-ho — nasmeja se pisar, kao da sad prvi put čuje taj vic, i ako ga sluša, u raznim varijacijama, već nekoliko godina. Prvi put je apotekar dao naziv kartama — jevanđelje, ali videći da se poneko iz publike mršti, nazva ih filosofijom. Kad je utvrdio taj generalni pojam, on stade posle da ga cepa na delove po njegovim predstavnicima. Najpre — Bakon (taj se naziv držao najduže, jer je, svojom zvučnošću, veoma imponovao palanci), pa Kant, pa Hus (ne zna se sigurno šta je rukovodilo apotekara, da izbere ime ovoga reformatora), pa najzad Darvin. Razume se, da je on morao objašnjavati publici značaj svakoga imena, te je time kako on govoraše, »rasprostirao naučne filosofske ideje u pitomoj Šumadiji«.
— Je li to onaj, što veli da čovek ima rep? Ho-ho-ho... — produži pisar.
— Čiča, ti deliš — obrte se apotekar Vuju, kad doneše karte.
— Diži, sinovče, pa da vidimo kako knjiga veli.
Apotekar nađe osmicu pik i podeli...
Posle jednoga časa prođe ulicom Simo kovač i, došavši spram igrača, nekako se neobično nakašlja — polako, tiho, da nikome ne obrati pažnju, pa onda ode dalje ulicom. Vujo neprimetno mrdnu desnim ramenom, jer beše okrenuo leđa ulici, i produži igranje karata. Kad svrši igru, on se diže polako, kao čovek koji ne zna kud će, pa se uputi ulicom. Pred jednom kavanom nađe samoga Sima.
— Ima li? — zapita ga lagano.
— Milutin ide sutra u Žabare da kapariše rakiju — odgovori Simo.
— Kad?
— Zorom.
— Je li sigurno?
— Tako veli.
— Dobro je — odgovori Vujo, pa se diže i ode pravo u selo. Na putu, iz jedne jaružice, iziđe pred njega onaj poverenik.
— Nađe li ga? — zapita Vujo.
— Nađoh; veli da može.
— Dobro. Idi mu sad kaži nek dođe mojoj kući čim se smrkne, a i ti dođi sa njim.
— Zar ću i ja... na posao?
— Moraćeš; nema ko drugi. Za ovaj posao trebaju mi pouzdani ljudi — odgovori Vujo odsečno, ne ostavljajući ni malo mesta za dvoumicu.
— Baš bih te molio ... znaš... skoro su me petljali...
— Znam ja da svi izmičete leđa, kad nema nikakva ćara. Čovek treba samo da počne, a ja ga ne mogu šiljati s kim bilo. Ti moraš ići — odgovori Vujo i produži put.
Kad stiže kući, Vujo ode pravo u sobu i stade na ono prozorče od ćilera. Đurica već beše pobeleo od nestrpljenja. Provlačio se dvadeset puta kroz ono prozorče, te hodao po sobi, razgledao i očistio sve puške i noževe, i opet mu došlo vreme, kad već nije imao šta da radi. Svanu mu kad dođe Vujo.
— Kamo se, za nevolju?... Hoću poludeti ’vako sam.
— Nećeš dugo, ne boj se. Sutra, zorom, na posao!
Đuricu nešto lednu, ali on otera od sebe to neprijatno osećanje drugim, povoljnijim: »Sutra ću, dakle, na slobodu!... Moći ću dakle da idem gorom i livadama, dugo, dugo... da se sit nadišem onoga planinskoga mirisa...«
— Vala, pravo mi je, kud god hoćeš, samo da ne sedim više u ovom ćumezu. Šta rade tamo, traže li me?
— Ne brini za to, nego daj da spremamo to oružje.
— Sve sam pregledao, počistio, naredio svaku kao sat.
— Daj — der ovamo — reče Vujo, i uze jednu po jednu pušku, te ih pregleda i, našašvi sve u redu ostavi ih.
— Tako, sokole! Oružje ti je sad i otac i majka, pa treba da ga gledaš kao oko u glavi.
— Kud ćemo sutra?
— Čekaj, dok dođu i oni drugi, pa ću vam onda kazati. Ja odoh da posvršavam još neke poslove, a ti sedi tu.
— Zar opet sam?
Vujo mu ne odgovori ništa, no iziđe odmah iz sobe.
Đurica stade da premišlja. »Dakle da se počne! — ono...« a to ono ne smede još da razgleda iz bliže, bar u pameti. Osećao ga je neprestano da lebdi nad njim, i znao je da se jednom mora kidati, da mora pogledati tome pitanju u oči, ali se starao da ne misli o njemu sve do poslednjega trenutka. U sebi je želeo da se ono nikako i ne pojavi, da se odloži, ako je moguće, sasvim; a dotle, dok ne kucne čas, najbolje je da se ne misli o tome. Njega su strašile same misli, tištala ga je neka unutarnja griža, i on je najvoleo, kad bi se nekako moglo desiti, da iznenada upadne u kakvu gomilu i da se tu sve reši. U takvoj neizvesnosti prođe mu dugo vreme.
U neko doba noći dođe Vujo sa dva čoveka. Jedan od njih naročito padaše u oči celom svojom spoljašnošću i naročitim držanjem. Beše to zreo čovek, oko svojih četrdeset godina. Na crnom ciganskom licu beše usađen orlovski povijen, na kraju raširen nos, koji izdavaše veliku srčanost i odvažnost. Pod niskim, ispupčenim čelom, sijahu dva crna vatrena oka, koja i onda, kad se usne rastezahu u osmejak, gledahu krvnički. Rasta beše malena, ali snage neobične. Njegovim širokim plećima i snažnim mišicama pozavideli bi mnogi atleti od zanata. Ušavši u sobu, ne stade na jednom mestu, već pregledavši okom svaki kutić, stade da čini neke neobične pokrete: čas mrdne jednim ramenom ili pruži ruku u napred i trgne je istoga trenutka, kao da se ožegao; čas trgne glavom unatrag, zabaci je i istoga trenutka zaigra nogama — izgledaše kao da u njemu vri čitava bura, pa ne može sebi oduške da nađe.
To beše čuveni, u onom kraju, Pantovac. U svakoj lopovskoj družini ili razbojničkim i drugim preduzećima, on beše ili vođ ili jedan od glavnih saradnika. Vujo bez njega nije ništa preduzimao, a on je, od svih ljudi, najviše imao respekta prema Vuju. Dvaput je osuđivan na robiju za opasne krađe i, posle brzoga pomilovanja, koje su mu »prijatelji« umeli isposlovati, produžavao je stari zanat. U krađi i napadima bio je plahovit kao oluja. Jurišao je bez razmišljanja, kao besan kurjak u stado, na mirne domove; i poklao bi sve, da, se Vujo nije starao da uz njega šalje čoveka, koji će ga stišavati i hladnije vršiti posao. Zbog te njegove plahovite odvažnosti, Vujo ga je cenio i čuvao više od svih hajduka, koji su »kroz njegove ruke« prošli.
— Evo ti družine, harambašo! — reče Vujo, kad uđoše u sobu kod Đurice. — Ovaj će ti biti pobratim i drug na svakom koraku, a dobro se znate obojica.
Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim.
— Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj.
— Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica.
— Ha, sinju li mu dušu... čekni samo do sutra, pa da vidiš okršaja!... I ja ti se, vala, poboljeh, ne radeći ništa.
Đurica priđe onome drugome, te se rukova i sa njim.
— Hoćeš i ti, Kojo, sa nama?
— Pa... moram... Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati.
Pantovac ga preseče očima, te on ućuta.
Kad svi posedaše, Vujo poče govoriti.
— Dosta je bilo čekanja, treba da se radi. Jednako jedemo, a ništa ne zarađujemo... Sutra ide Milutin mehandžija u Žabare da isplati i dotera rakiju; — biće triestak dukata. Ti ćeš ga, Đurica, zaustaviti i uzeti pare, a ova dvojica će biti s tobom. Radovan će ti sve kazati šta imaš da činiš; on je najbolji majstor za te stvari. Gledaj da svikneš taj posao što pre, pa posle da ti umeš drugima zapovedati. Samo treba srce da ti je odvažno, pa ne beri brige. Radovan i Kosta će se nagaraviti i prerušiti, da ih niko ne pozna, a za tebe već ne mari...
Zatim uze oružje, te razdeli svoj trojici. Đurici dade ostragušu, revolver i nož, a preko ramena prebaci mu širok kajas sa naređanim mecima. Pantovac uze samo pušku i nož, a Kosti, pored puške, obesi čuturicu s rakijom i torbu sa jelom.
— U torbi su vam nagaravljeni peškiri i jedna krpa s istucanim ugljenom — reče Vujo. — A sad polazite, i nek vam je dobra sreća!
Đurica se trže, kao iz duga sna.
— Šta, zar nećemo sutra ? — zapita čudeći se.
— Sutra, ja kako. Ali nećeš, valjad’, polaziti iz moje kuće, da te svi vide. Sad treba stići na mesto, pa čekati.
Đurica iziđe iz kuće mahinalno, kao u nekom bunilu, praćen dvojicom zlikovaca. »Ko zna — pomisli on — možda to neće ni biti ; dugo je do zore«. I tako poluumiren uđe u goru.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|