Горски цар/IX
IX
Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука ; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије. Даље се није ништа предузимало. Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку.
Међутим, Вујо није оклевао. истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи. Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима. Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао. Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца. Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао. Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека. Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац. Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца. Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету.
Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«.
— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао. Ако га извршите добро, биће вајде свима. Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице. Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца. То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради. Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду. Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована. Ко на то не пристаје, нек ми каже сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати.
Сви ћутаху, очекујући даље заповести. Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу. Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон. Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи.
— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито.
— Не помињи ми то, молим те. Хтео сам се после изести од муке. Сад је све друкчије, не брини.
— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја. Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи?
— Ја ти рекох једном, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи.
Вујо нађе за добро да спусти тон.
— Тако, соколе, аверим ! А јест, имам још нешто. Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак. Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи. Ти га мораш задржавати од тога. Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље. Па сад отвори очи. Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече. Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени. Ја ћу се после са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре.
— Јеси ли и Радовану казао то за новце?
— Јесам. А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда. Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину?
— Јесам... онако узгред. Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему.
— Код њега не иди ; а ако ми што јави, видећемо. То је стари лисац, знам ја њега добро.
После овога изиђоше обојица к друштву. Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући.
Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће. Ту их сачека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења. Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније. Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву. Унапред је већ одређен свакоме посао. Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе. Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште. њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске.
Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес. То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима. Кад му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси. Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима. У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића.
У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година. Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен. Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу.
Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади. Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац. Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују.
Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају.
— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао.
— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача?
— Море, дај што било. Имамо посла.
Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом.
— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо?
— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему. Ђорђе је имао обичај да мисли гласно.
— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео.
— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају.
— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше.
— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке. Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза. Њих двојица стадоше да ручају.
При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром.
— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи. Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве.
— Ћут! Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима.
Новица и Коста утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава.
Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан. Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе.
А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз. Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ.
— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом.
— Зар не знаш шта хоће оваки гости ! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи! Седи доле! — и замахну ножем.
У кући се разлеже страховито врискање. Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори:
— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру. Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају.
Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише.
— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож.
— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа. Данас немам више од сто гроша код себе.
— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића? Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица.
— Можете ме убити, али сад немам.
— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави.
Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме.
Радован плану, севнуше му очи као у тигра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа. Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак. Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа. Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут нож, јурну као рис на Сремца и сјури му нож у груди. Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се...
— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу.
Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете. Ђурица прискочи и повуче му руку у страну.
— Јеси ли луд?... Остави то! — викну Ђурица гневно.
У том истрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа.
— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену. Она скочи, па закука:
— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај ; ишти шта хоћеш!
— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо!
— Не, душе ти; само њега немој. Ево пара, ено их у вајату.
Зликовци је потераше пред собом у вајат. Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак.
— То ви је свега, тако ми деце ! Не знам више ни за једну пару... Само ми њега не дирајте...
Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље.
Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз. Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета са револвером. Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка. Коста, који беше последњи, повика:
— Погибох, браћо, не дајте!
Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток. Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну:
— Бабетино једна! Надао дреку као да му црева испадају !...
— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо!
За један миг разиђоше се сви на разне стране.
Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац.
Вујо га дочека у соби.
— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор.
— Свршисмо, али Мита плати главом.
— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други ?
— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите.
— Наопако, шта учинисте! ... А новаца?
Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила.
— Број! — рече му Ђурица.
— Лако ћемо пребројати, но деде причај.
— Море број то, да видимо колико има.
Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу.
— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили.
Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу. Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу...
После пола ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше. Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље.
— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором.
— Ја сам... Симо.
— Шта је, Симо ?
— Пантовац једва жив побеже... Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше. Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом. Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне... Срећом, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне.
— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана.
— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио.
— Зар није Ђорђе погинуо?
— Није, али је опасно рањен... Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив. Куршум је прошао кроз ребра, али с краја.
— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно. Шта Има још?
— Сутра ће да дижу потеру. Синоћ одјурише сви пандури са наредбама у села.
— Зна ли Радисав на који ће крај ?
— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик.
— Добро. Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош.
Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне.
— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор.
— А има ли што пара? — запита Симо.
— Има нешто... биће, биће ! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа.
Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест. Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«... У таквим мислима дочека свануће.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|