◄   VIII XXVIII X   ►


IX

          Državna vlast, posle nekoliko dana, proglasi Đuricu za hajduka ; rasturi naredbe po svima opštinama da se strogo motri na njegova kretanja, da se on uhvati ili ubije. Dalje se nije ništa preduzimalo. Izgleda, kao da je i sama vlast čekala da on što važnije izvrši, pa tek onda da se ozbiljno krene za njim u hajku.
          Međutim, Vujo nije oklevao. istoga dana, kad iziđe naredba za Đuricu, kod Vuja se, u veče, behu skupili šest ljudi. Malo docnije stiže i Đurica, koji je sve dosad bio prikriven u Vojkovcima. Vujo ih sve počasti dobrom večerom, pa onda stade da ih oprema na posao. Osim poznatih nam Pantovca i Koste, tu behu dva čoveka u godinama ; jednoga je znao ceo srez pod imenom Mite Sremca. On se naimao u svakom selu na radove, ali se malo gde dugo zadržavao. Svaki ga je znao kao neradina i pijanicu, ali niko nije ni pomišljao da gleda u njemu zla čoveka. Drugi je takođe doseljenik, zvao se Novica, a tvrdio je da je Crnogorac. On je živeo ponajviše u varoši, gde je senzalio kod žitarskih i šljivarskih trgovaca. Druga dvojica behu mladići iz Vujova sela, tek ako su navršili dvadesetu.
          Kad večeraše i zapališe duvan, Vujo stade da im izlaže svoj »ratni plan«.
          — Deco — poče on — sad imamo jedan težak, ali važan posao. Ako ga izvršite dobro, biće vajde svima. Treba da udarite na gazda Đorđa iz Kruševice. Doznao sam pouzdano da je onomad naplatio jednu obligaciju od šest stotina dukata; prodao je tu skoro stoke za sto pedeset dukata, a biće kod njega, jamačno, i staroga novca. To treba da se uzme pametno: ako može lepim — dobro, ako li ne može — Radovan će znati šta treba da se radi. Sutra će on biti kod kuće, to sam doznao, i vi ga morate napasti danju, jer mu se noću ne može prići: utvrdio se kao u gradu. Đurica vi je harambaša, ali dok se on malo ne izvešti — slušaćete Radovana. Ko na to ne pristaje, nek mi kaže sad; jer kad iziđete odavde, ne može se više vrdati.
          Svi ćutahu, očekujući dalje zapovesti. Vujo iziđe u drugu sobu i odvede sa sobom Đuricu. Odmah se moglo opaziti, da je sad Vujo okrenuo prema hajduku drugi, mnogo strožiji ton. Sad mu je Đurica bio u rukama sav, pa se mogao titrati sa njim po volji.
          — Ti se, more, onomad grdno obruka! — reče mu Vujo, kad zatvori vrata za njim i pogleda ga ljutito.
          — Ne pominji mi to, molim te. Hteo sam se posle izesti od muke. Sad je sve drukčije, ne brini.
          — Drukčije je, dok si ovde sa nama; To znam i ja. Ali hoće li biti drukčije tamo, kad pogledaš smrti u oči?
          — Ja ti rekoh jednom, pa sad to ostavi — odgovori Đurica, a oči mu planuše nervoznom ljutinom. — No ako si me zovnuo zbog čega drugoga, to mi kaži.
          Vujo nađe za dobro da spusti ton.
          — Tako, sokole, averim ! A jest, imam još nešto. Kad već udarite tamo, ne odvajaj se od Radovana ni za korak. On je lud u tom poslu, pa hoće odmah da ubije, hoće da peče i da muči. Ti ga moraš zadržavati od toga. Ja sam mu već kazao na samo da on mora tebe slušati kao harambašu, i čemu se god ti usprotiviš, da on ne sme raditi protiv tvoje volje. Pa sad otvori oči. Uči se od njega, jer je vešt, pusnik; ali mu ne daj da kolje i seče. Što god nađete novca, da uzmeš sve ti, pa da doneseš pravo meni. Ja ću se posle sa njima nakusurati po našoj pogodbi, ali im ti ne daj ni pare.
          — Jesi li i Radovanu kazao to za novce?
          — Jesam. A na ovoga Mitu pazićeš dobro da se gde ne opije, jer onda može da vam načini sto čuda. Ja, čuo sam da si onomad svraćao na tvoju opštinu?
          — Jesam... onako uzgred. Kmet mi reče da će tebi javljati sve, što god bude doznao, a meni reče da mogu ići k nemu.
          — Kod njega ne idi ; a ako mi što javi, videćemo. To je stari lisac, znam ja njega dobro.
          Posle ovoga iziđoše obojica k društvu. Vujo im razdade svima potrebno oružje, municiju i hranu, pa ih, tako opremljene, isprati do obližnje šume, dajući još neka obaveštenja Radovanu i Đurici o gazda Đorđu i njegovoj kući.
          Sutradan kad izgreja sunce, društvo se već odmaralo u potoku, ispod Đorđeve kuće. Tu ih sačeka njihov uhoda iz istoga sela, koji im dade sva potrebna obaveštenja. Prema njegovu saopštenju, Radovan odluči da se napad izvrši oko podne, čim se ukaže zgodno vreme; ali ako bi se ukazao zgodan trenutak, odlučiše da pristupe poslu i ranije. Uhodu poslaše da se prikrije negde oko kuće, da bi mogao paziti šta se tamo radi, a za njim poslaše jednoga od onih mladića, da se prikrije u kukuruzu, koji je odmah ispod kuće, da prima izvešća od uhode i da ih donosi društvu. Unapred je već određen svakome posao. Stražarima su određena mesta na vratnicama dvorišta, koja će posesti spolja i čuvati da kroz njih niko ne uđe i ne iziđe. Pošto je dvorište Đorđevo, ograđeno visokom tarabom, imalo samo dvoje vratnice, to su određeni za stražare samo ona dva mladića, a svi drugi trebalo je da uđu zajedno u dvorište. njihove su uloge određene uslovno, a glavna im je briga bila, da se pri napadu ne nađe i Đorđev sin, koji je tek pre nekoliko meseca došao iz vojske.
          Gazda Đorđe je odavno izišao na glas zbog svoje velike radnje sa šljivama i svinjama, ali se on mnogo više bavio davanjem novca pod interes. To je od vajkada najpouzdaniji način bogaćenja po našim selima. Kad mu poraste Mileta, najstariji sin, poče da pati mnogu stoku, koja takođe veliki prihod donosi. Tako je, postepeno, došao do velike tekovine, kakva se retko viđa po selima. U nekoliko okruga bilo je poznato ime Đorđa Peruničića.
          U zadruzi je Đorđe imao dva sina, starijega Miletu, koji se oženio pre vojačine, i mlađega Miloša, kome je već osamnaest godina. Đorđe i Mileta behu veoma krupni i snažni, a Miloš, još od detinjstva, ostade slabunjav i nerazvijen. Bilo je u kući još dosta sitne dece, Đorđeve i Miletine, pa njihove žene i dvojica slugu.
          Ovoga dana Đorđe posla Miletu u drugo selo, da obiđe neke šljivare, koje je zakupio za zeleno, i da posvršava neke druge poslove, a Miloš je, kao obično, imao da obiđe stoku i radnike na livadi. Đorđe obiđe vrt, razgleda povrće, pa ode na svinjac. Sluge zorom odoše na posao, a u kući ostadoše žene da reduju.
          Kad bi oko maloga ručka, vratiše se Đorđe i Miloš zajedno, pa odmah potražiše da ručaju.
          — Miljo, — zovnu Đorđe snahu — spremi nam časkom što da jedemo, pa da idemo na posao.
          — Zar nećeš čekati, tajo, da se ispeče pogača?
          — More, daj što bilo. Imamo posla.
          Žene se požuriše, a Miloš ode u podrum, te donese ocu pljosku s rakijom.
          — O, brate, — reče Đorđe — šta mi je ovo jutros: sve bih spavao, kao da nisam cele nedelje trenuo?
          — Biće od ove omorine — odgovori Miloš, i ako je znao da pitanje nije upravljeno njemu. Đorđe je imao običaj da misli glasno.
          — Baš ti je čovek neki put ka i svako živinče: samo bi da jede i da spava — produži Đorđe kao za sebe i stade da razgleda krušku, pod kojom je sedeo.
          — Mora da su crvljive ove karamanke; vi’š kako rano opadaju.
          — Bato veli da ih je plamenjača opekla, pa se suše.
          — Hm... neće biti — odgovori Đorđe, pa ode te umi ruke. Kad se vrati na svoje mesto, beše već donesena trpeza. Njih dvojica stadoše da ručaju.
          Pri kraju ručka im zalajaše psi, koji behu vezani ispod kuće pod ambarom.
          — Opet je junad u kukuruzu — reče Đorđe i taman zausti da vikne dete, a u dvorište upadoše naoružani ljudi. Jedni držahu zapete pružene puške, a Drugi noževe.
          — Ćut! Da se niste makli! — viknu Radovan, trčeći sa Đuricom i Mitom k njima.
          Novica i Kosta utrčaše u kuću, i odmah se tamo začu vrisak i kuknjava.
          Đorđe, videći zlikovce, trže se i preblede, ali mu se po pogledu videlo da je priseban. Istoga trenutka dohvati nož, kojim je sekao hleb, i diže se od trpeze.
          A Miloš ugleda pred sobom samo neku tamnu, nejasnu gomilu sa noževima, koji sevahu prema suncu, pa skoči, vrisnu što igda mogaše, i sa dva tri skoka pretrča dvorište; dohvati se rukama za tarabu, i, sa nekom neprirodnom silom, koju on nikad u sebi ne pretpostavljaše, prebaci se preko ograde i pade u kukuruz. Odatle jurnu napred, dok izmače daleko na čistinu, pa onda, obrnuvši se svuda oko sebe, stade da viče za pomoć.
          — Šta hoćete vi od mene? — viknu Đorđe strogim, a odmerenim glasom.
          — Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti ! — odgovori mu Pantovac, pa zatim viknu: — Sedi! Sedi dole! — i zamahnu nožem.
          U kući se razleže strahovito vriskanje. Đorđe sav pretrnu, pa odlučno progovori:
          — Ako ste došli kod mene onim vašim običnim poslom, onda mi ostavite čeljad na miru. Kažite sad odmah onima u kući da mi decu ne diraju.
          Đurica pogleda Sremca, a ovaj odmah otrča u kuću, i naskoro zatim deca se umiriše.
          — Brže pare daj, nemamo kad da razgovaramo s tobom! — viknu Radovan i opet podiže nož.
          — Vi znate da je sav moj novac po narodu; kod sebe ne držim ništa. Danas nemam više od sto groša kod sebe.
          — A gde su onih šest stotina dukata, što si onomad primio od Niketića? Pare ovamo, ili sad gineš! — viknu Đurica.
          — Možete me ubiti, ali sad nemam.
          — Hoćeš da te molim — viknu Pantovac i opsova svetinju, pa zavitla nožem i udari ga po glavi.
          Pljusnu krv niz lice Đorđevo, a on istoga trenutka, kao zver, jurnu na zlikovca i udari ga nožem u rame.
          Radovan planu, sevnuše mu oči kao u tigra, pa odskoči u stranu od razjarenoga Đorđa. Podiže pušku i taman da je pruži, a u kući se opet začu vrisak. Iz kuće istrča Đorđev najmlađi sinčić, sav krvav, a za njim trči Sremac sa golim nožem. Dete trči pravo ocu, vrišteći iz svega glasa. Đorđe, ugledavši svoga ljubimca u krvi i za njim zamahnut nož, jurnu kao ris na Sremca i sjuri mu nož u grudi. Zlikovac pade, ali istoga trenutka Radovan okide pušku i Đorđe se zanjiha, povede se u stranu i preturi se...
          — Tajo!.. kuku, tajo! ... — vrisnu dete i potrča k ocu.
          Pantovac, koji gotovo ništa ne znađaše za sebe, izvadi revolver i pruži ga na dete. Đurica priskoči i povuče mu ruku u stranu.
          — Jesi li lud?... Ostavi to! — viknu Đurica gnevno.
          U tom istrčaše obe žene iz kuće i, kukajući iz glasa, padoše kraj Đorđa.
          — Diži se ti, ili ćemo sad dete da koljemo — viknu Đurica, drmnuvši za ramena Đorđevu ženu. Ona skoči, pa zakuka:
          — Ne, ne ako Boga znaš, samo mi njega ne diraj ; išti šta hoćeš!
          — Brže govori gde su pare, ili ćemo sad da koljemo!
          — Ne, duše ti; samo njega nemoj. Evo para, eno ih u vajatu.
          Zlikovci je poteraše pred sobom u vajat. Ona uđe, podiže neke gubere i šarenice, istrese jednu trubu platna i iz nje ispade jedan veliki zavezak.
          — To vi je svega, tako mi dece ! Ne znam više ni za jednu paru... Samo mi njega ne dirajte...
          Đurica razvi zavezak i, videvši da je pun banknota i dukata, zavuče ga u nedra, pa iskoči sa Pantovcem na polje.
          Istoga trenutka grmnu puška kod velikih vratnica, i hajduci ugledaše svoga stražara kako preskoči vrljike i pobeže kroz kukuruz. Dadoše znak onima u kući, pa jurnuše na druge vratnice da begaju, a velike vratnice otvoriše se naglo i na njima se pokaza Mileta sa revolverom. Videvši zlikovce u gomili pred vratnicama, Mileta ispali dva metka. Kosta, koji beše poslednji, povika:
          — Pogiboh, braćo, ne dajte!
          Hajduci ga prihvatiše i za nekoliko sekunada sjuriše se u potok. Tamo mu pregledaše ranu, i, videvši da je lako ranjen u rame, Pantovac opsova strašno, pa podviknu:
          — Babetino jedna! Nadao dreku kao da mu creva ispadaju !...
          — Svaki na svoju stranu! — viknu Đurica. — Samo brzo!
          Za jedan mig raziđoše se svi na razne strane.
          Đurica udari najgušćom šumom i, dohvativši se planinskoga venca, odjuri za tri časa u Brezovac.
          Vujo ga dočeka u sobi.
          — Svršiste li? — zapita on bojažljivo, a iz pogleda mu se videlo da očekuje nepovoljan odgovor.
          — Svršismo, ali Mita plati glavom.
          — Ih, bolan brate! — odgovori Vujo, ali mu nestrpeljiva radoznalost ne silažaše s lica. — A drugi ?
          — Radovan i Kosta dobiše po jednu ranu, a Đorđe ostade mrtav pored Mite.
          — Naopako, šta učiniste! ... A novaca?
          Đurica izvadi iz nedara smotuljak i baci mu u krila.
          — Broj! — reče mu Đurica.
          — Lako ćemo prebrojati, no dede pričaj.
          — More broj to, da vidimo koliko ima.
          Vujo ustade i, ne progovorivši ni reči i ne pogledavši ga, ode u drugu sobu, ostavi tamo zavezak i vrati se u sobu.
          — Lezi ovde na postelju da se odmoriš, pa mi kazuj sve po redu šta ste radili.
          Đurici se steže srce od ljutine, ali on vide da nema kud, pa obori glavu i nasloni se na postelju. Vujo mu pruži vode u vrgu, te se napi, pa onda sede da sluša dugu i strašnu priču...
Posle pola noći, neko lupnu na prozor, pod kojim Vujo spavaše. On se brzo diže, izvadi ram iz okna i promoli glavu na polje.
          — Ko je to? — zapita lagano, videvši kroz mrak čoveka, koji stajaše pod prozorom.
          — Ja sam... Simo.
          — Šta je, Simo ?
          — Pantovac jedva živ pobeže... Juče, čim se saznalo da je Mita poginuo, oni se iz sreza ustumaraše. Neko im potkazao da je Pantovac otišao sa Mitom. Pred veče odjuriše žandarmi sa pisarom pravo u Trešnjevicu, a Radovan taman previo ranu i večerao, pa se sprema da legne... Srećom, ugleda žandarme kako se privlače kroz voćnjak, pa iskoči kroz prozor i pobegne.
          — Dobro te se nije dao da ga uhvate; izdala ga rana.
          — More, neki vele da ga je Đorđe poznao i kazao odmah, čim se osvestio.
          — Zar nije Đorđe poginuo?
          — Nije, ali je opasno ranjen... Pandur, što se vratio otud s izvešćem, veli da će ostati živ. Kuršum je prošao kroz rebra, ali s kraja.
          — E, pa onda ga je Đorđe kazao, sigurno. Šta Ima još?
          — Sutra će da dižu poteru. Sinoć odjuriše svi panduri sa naredbama u sela.
          — Zna li Radisav na koji će kraj ?
          — Ne zna za celo, ali misli da će na Bukulju i Klenovik.
          — Dobro. Čim svane, nađi se sa Radisavom; a ja ću zorom doći u varoš.
          Kovač zastade; vidi se da bi još nešto hteo da kaže, ali mu nezgodno da počne.
          — Hajde sad, požuri! — reče mu Vujo i pođe da zatvori prozor.
          — A ima li što para? — zapita Simo.
          — Ima nešto... biće, biće ! — odgovori Vujo, pa, zatvarajući prozor, dodade: — Požuri, da stigneš pre svanuća.
          Legnuvši u postelju, on se opet dade u misli:. kako da rasporedi onih četiri stotine i dvadeset dukata, što ih sam izbroja sinoć u zavežljaju, »Vidiš — pomisli on, — i ovom Simi moram dati bar petnaest. Radisavu sad ne smem izići na oči bez pedeset«... U takvim mislima dočeka svanuće.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.