Глас гусала
I
Окован ланцeм, на стени хладној,
Гдe гневни хтедe Бог —
Ђеније Српства бројаше даnе
У болу јада свог.
Свакога јутра, кад зора сине,
Ил' светли прође дан,
Окован ђени, под бичeм судбe,
Сневаше тужан сан:
Векови тавни пролазe, јурe,
За часом стреми час -
И мрачна вечност милости нема,
Да пошаље благи спас!
И он је гледô: руине старе,
Палату или град,
Још црни гавран облеће само,
И бршљан чува сад.
А тамо доле, кроз тучне рâвни,
Лелуја лахор благ
Ковиље густо, што кити собом
Прошлости спомен драг.
Усеве плодне, злаћено класје,
Природе љупке дар,
Копита коњска сатире редом,
И ждере плам и жар.
И он се стресе. На хладну стену
Капаше врео зној —
И ђени Српства подиже к небу
Очајни поглед свој.
А с плавог неба, кроз танки вео,
Звездица трепти ред;
И као круна поноћи неме,
Сијаше месец блед.
II
Векови тавни пролазе, јуре,
За часом стреми час —
И дух се трже, јер у сну зачу
Божански, свети глас:
„Прошло је доба самртних мука,
И светли свиће дан,
С очију твојих копрена пашће,
И с њоме мрачни сан.
Гле, тавна ноћ се за гору краде,
Оставља бели свет,
И бистра роса крепосном влагом
Увели поји цвет.
На сјајни зреник слобода свија
Пурпурни венац свој,
И звучним гласом из сна те буди
Устани, сине мој" —
И дух се трже. У мутној магли
Трепери чудни глас;
И он је гледô смућеним оком
Невиђен, бајни крас:
Руине старе дедовских двора
Обасјô месец блед,
Ту робље стоји погнуте главе,
И гуслар, стар и сêд.
Са звучних струна ромори песма
Кô лахор, свеж и благ,
И он је слушô надежде миле,
И гледô спомен драг.
А с плавог неба, кроз танки вео,
Звездица трепти ред,
И као круна поноћи неме
Сијаше месец блед.
III
О, како мило трепере звуци
Кроз нему, чудну ноћ,
Кô свети шумор бескрајних снова,
Што снажи свелу моћ!
Лагано стреме, премиру, бледе,
И тајно губе след;
Час бршљан љубе — а часом опет
Полазе месец блед.
И ђени Српства дрхћућом руком
Брисаше врео зној,
И јоште једном обрати к небу,
Очајни поглед свој:
„О, Боже правде, света и људи,
Даруј ми снаге ти,
Да дигнем прошлост — у старом гробљу
Што мрачну вечност спи!" —
И Бог је чуо. Кроз нему поноћ
Затрепта снова глас,
И он је гледô смућеним оком
Небески, мили крас.
Кубета, куле, градови силни,
Ницаху редом свуд,
И тучна поља не шиба више
Варварска бесна ћуд.
И ђени Српства прикупи снагу,
Гледећи мили јав,
И синџар пуче — и он се вину
У азур, чист и плав.
А у том часу, кроз танки вео,
Потавни звезда ред —
И као призрак варљивих снова
Тоњаше месец блед...
децембар 1882 год.
Гусле, 1882. стр. 2.
