Glas gusala
I
Okovan lancem, na steni hladnoj,
Gde gnevni htede Bog —
Đenije Srpstva brojaše dane
U bolu jada svog.
Svakoga jutra, kad zora sine,
Il' svetli prođe dan,
Okovan đeni, pod bičem sudbe,
Snevaše tužan san:
Vekovi tavni prolaze, jure,
Za časom stremi čas -
I mračna večnost milosti nema,
Da pošalje blagi spas!
I on je gledô: ruine stare,
Palatu ili grad,
Još crni gavran obleće samo,
I bršljan čuva sad.
A tamo dole, kroz tučne râvni,
Leluja lahor blag
Kovilje gusto, što kiti sobom
Prošlosti spomen drag.
Useve plodne, zlaćeno klasje,
Prirode ljupke dar,
Kopita konjska satire redom,
I ždere plam i žar.
I on se strese. Na hladnu stenu
Kapaše vreo znoj —
I đeni Srpstva podiže k nebu
Očajni pogled svoj.
A s plavog neba, kroz tanki veo,
Zvezdica trepti red;
I kao kruna ponoći neme,
Sijaše mesec bled.
II
Vekovi tavni prolaze, jure,
Za časom stremi čas —
I duh se trže, jer u snu začu
Božanski, sveti glas:
„Prošlo je doba samrtnih muka,
I svetli sviće dan,
S očiju tvojih koprena pašće,
I s njome mračni san.
Gle, tavna noć se za goru krade,
Ostavlja beli svet,
I bistra rosa kreposnom vlagom
Uveli poji cvet.
Na sjajni zrenik sloboda svija
Purpurni venac svoj,
I zvučnim glasom iz sna te budi
Ustani, sine moj" —
I duh se trže. U mutnoj magli
Treperi čudni glas;
I on je gledô smućenim okom
Neviđen, bajni kras:
Ruine stare dedovskih dvora
Obasjô mesec bled,
Tu roblje stoji pognute glave,
I guslar, star i sêd.
Sa zvučnih struna romori pesma
Kô lahor, svež i blag,
I on je slušô nadežde mile,
I gledô spomen drag.
A s plavog neba, kroz tanki veo,
Zvezdica trepti red,
I kao kruna ponoći neme
Sijaše mesec bled.
III
O, kako milo trepere zvuci
Kroz nemu, čudnu noć,
Kô sveti šumor beskrajnih snova,
Što snaži svelu moć!
Lagano streme, premiru, blede,
I tajno gube sled;
Čas bršljan ljube — a časom opet
Polaze mesec bled.
I đeni Srpstva drhćućom rukom
Brisaše vreo znoj,
I jošte jednom obrati k nebu,
Očajni pogled svoj:
„O, Bože pravde, sveta i ljudi,
Daruj mi snage ti,
Da dignem prošlost — u starom groblju
Što mračnu večnost spi!" —
I Bog je čuo. Kroz nemu ponoć
Zatrepta snova glas,
I on je gledô smućenim okom
Nebeski, mili kras.
Kubeta, kule, gradovi silni,
Nicahu redom svud,
I tučna polja ne šiba više
Varvarska besna ćud.
I đeni Srpstva prikupi snagu,
Gledeći mili jav,
I sindžar puče — i on se vinu
U azur, čist i plav.
A u tom času, kroz tanki veo,
Potavni zvezda red —
I kao prizrak varljivih snova
Tonjaše mesec bled...
decembar 1882 god.
Gusle, 1882. str. 2.
