Вјетар ру

Вјетар ру
жу уз поље носаше,
На Јовов је шатор наносаше,
Гдјено Јово са Маријом бјеше:
Јово пише, а Марија везе;
Неста Јову мрка мурећепа
А Марији злата жеженога,
Онда Јово Мари говораше:
“Ој Марија, драга душо моја!
Јели теби мила моја душа?
Јел’ ти тврда моја десна рука?“
Мара њему тихо одговара:
“Вјеруј Јово, и срце и душо!
Дража ми је, драги, твоја душа,
Него моја сва четири брата;
Мекша ми је твоја десна рука,
Нег’ четири најмекша јастука.“