Вјеридба од Новога Имбра

* * *


Вјеридба од Новога Имбра

Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Што је ћерца од Мостара бега.
У залуд је сва љепота њена,
Кад је нико просити не смије 5
Од бегова страха великога.
То зачуо од Новога Имбро,
Па старицу дозивао мајку:
„Чујеш мене, моја стара мајко!
Ja сам чуо, а људи ми кажу, 10
Да је диван цвијет процватио
У онога од Мостара бега:
Али јој је залуду љепота,
Кад је нико просити не смије
Од бегова страха великога. 15
По чу ли ме, моја стара мајко!
Кад у јутру саба зора сване,
Изведи ми добра коња мога,
Пазобљи га бијеле шенице,
А напој га вина брзамина, 20
На нег' метни што је за јунака.“
Кад у јутру саба зора свану,
Хитро мајка на ноге скочила,
Па је сину коња опремила:
Пазоба га бијеле шенице, 25
А напоји вина брзамина,
На њег' метну што је за јунака,
Оседла га седлом сребрнијем,
Заузда га уздом позлаћеном,
Још на њ, метну сивога сокола, 30
Поред њега бијела шатора.
У то се је Имбро опремио,
Па отвара сићана сандука,
Из ње' вади злаћену јабуку
И меће је у џеп од доламе, 35
Па се баци коњу на рамена
И окрену ка беговом двору,
Кад је дош'о готов' према двору,
Коња веже на росну ливаду,
А сокола за жуту наранчу, 40
Шатор пење пред бијеле дворе.
Проговара бегова љубовца
Са пенџера, са бијеле куле:
„Чиј је коњиц у росној ливади,
Чиј је соко на жутој наранчи, 45
Чиј је шатор пред бијелим двор'ма,
Све му пусто за њим остануло,
К'о што хоће данас, ако Бог да!“
У то доба бего Али-бего:
„Чиј је коњиц у росној ливади, 50
Чиј је соко на жутој наранчи,
Чиј је шатор пред бијелим двор'ма,
Све му пусто за њим остануло,
К'о што хоће данас, ако Бог да!“
Без страха му Имбро одговара: 55
„Не кун' тако, бего Али-бего!
Што је коњиц у росну ливаду,
Не пасе ти бијелу шеницу,
Но избира траву ђетелину;
Што је соко у жуту наранчу, 60
Не 'рунити цвијет од наранче,
Што је шатор пред бијеле дворе,
Није твоја када под шатором.
Но чу ли ме бего Али-бего!
Ја сам чуо, а људи ми кажу, 65
Да у тебе диван цвијет расте, —
Док мирише, свак га бегенише,
Кад увене, нико ти га не ће, —
Убери га, поклони га мени!"
На то бего њему одговара, 70
„Копиљане, од Новога Имбро!
Дивно ли те свјетовала мајка!
Шетају двор да пијемо вино.“
Кад то чуо од Новога Имбро,
Пoскочи се на ноге лагане, 75
Па улази у бијеле дворе.
Ту га дивно бего дочекао,
Па се љубе у бијело лице,
Имбро бега у чело јуначко.
Посједаше за софру свијетлу, 80
Ђе га дивно бего почастио:
Дивним мјестом у чело трпезе.
Вечераше, разговараше се,
На пошљетку бего проговара:
„О, мој зете Новљанине Имбро! 85
Када дођеш двору бијеломе,
Ти поздрави твоју стару мајку,
Нека купи кићене сватове,
По ђевојку кад је њојзи драго.“
Кад то чуо од Новога Имбро, 90
Од весеља на ноге скочио,
Извадио од злата јабуку,
Те дарива Али-бега злато,
Па окрену свом бијелом двору.
Кад је двору близу долазио, 95
Стара га је сусретала мајка,
Па овако њему говорила:
„Јеси л' вес'о, мој милани сине?
Је си ли ми снаху испросио."
Проговара од Новога Имбро: 100
Ја сам вес'о, моја стара мајко,
И теби сам снаху испросио,
Него те је бего поздравио,
Да сакупиш кићене сватове,
По ђевојку кад је теби драго.“ 105


У Херцегновоме. 25. V. 89.
Вељко Радојевић.


Референце

Извор

  • Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 124-128.
  • Босанска вила, 1890, година V број 13-14. Сарајево, 15. и 31. јула 1890, стр. 212-213.