Вучистрах1/4
| ←Говор трећи | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор четврти |
Говор пети→ |
ВОЈИСАВА: Немој се трудити веома, моје уфање! Синко мој, истиха ходи и yфај изнаћи овди милостиву помоћ твојијем тешкијем невољами.
МИРОСЛАВ: Вајмех! колико стоји ова болежљива душа изити кроз ову моју смртну рану!
ВОЈИСАВА: Ведра краљице, ако cи икада оћутјела милос у твојијем прсима врх невољнијех, сад је вријеме обилно ш њом задаждјети у помоћ овега рањена синка мога.
КРУНОСЛАВА: Ко те је ранио? за који ли узрок?
МИРОСЛАВ: Један од мене непознан у овој дубрави полак твога града нагло скочи на мене и убоде ме мачом у руку и у прси: и кад ме видје прострта на трави и веће мртва него жива, оволико рече: „Даница, краљева ћи, шље ти ови лијеп дар."
КРУНОСЛАВА: Даница, краља босанскога ћи?
МИРОСЛАВ: Она, о краљице. И ончас издајник сакри се у густину од дубраве; утолико приступи ова старица, мајка моја, и подигну ме. Али, вајмех, већ ријечи ми болес граби, душа ми с крвим исходи.
КРУНОСЛАВА: Нe бој се, о младче; у рукам си ко ти може помоћ подати. — У краљевском мому двору, о Бисернице, чини да почине, и нека се ставе сви начини од лијека за повратит му здравље.
ВОЈИСАВА: Узмножне хвале величанству давам твому, о ведра краљице, која недостојнијем слугами достојне могућству твому подаваш помоћи. — Ходи, синко.
БИСЕРНИЦА: Срећа многу је помњу од вас имала, будући вас довела гдје ћете изнаћи сваку милос, угодан покој и жудјено здравље. Ход’те са мном.
КРУНОСЛАВА: Једна жеља, у ови час зачета у мому срцу, за помоћи овако уљудна младца; једна пожуда, у ови хип порођена у мојијем прсима, за осветити се према онему ко га је изранио, — је ли милос, што ли је? ја не знам!
Референце
уреди
