Вучистрах1/2
| ←Говор први | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор други |
Говор трећи→ |
СЕЛОМИР: И тако свеј поносита, свеј охолна славиш се слободом? и тако си, у млађахној и недозрелој памети, зачела, пачек засјекла не оћутјети у твојијем прсима плама од љубави? и тако си одлучила непослушна казати се заповиједим краља Бранивоја, ћајка твога? Тако си замислила глуха бити подниженијем молбам твојијех вјернијех подложника, који не желе ино неголи видјет од тебе угодан народ за утврдјење унгарскога краљества? Тако хоћеш свакога мрзјети вјереника и начинима пунијем вјетра и дима држати у несцјени истога краља од Босне, који неизмјерну каже пожуду задружити с тобом вјеру и утврдити пријазан? Ах, Крунослава! ах, краљице! паметан је и вриједан заисто они који у свому затвара срцу дјела од слободе; али је луд и беспаметан ко копреном од крепости иште сакрити једну охолас пакљену.
КРУНОСЛАВА: Дости, о Селомире! Засве да Бранивој, мој ћајко. на час од своје смрти, кад остави мене на честитому владању унгарскога краљества и својом срећном круном уреси ово чело, нареди да ти, ко мој учитељ имаш учити мене науке од заповиједи и владања, али не рече да се можеш ти простријети подати закона једној која има облас законе друзијем подавати. Ја сам слободна од љувенога завезаја, и лјепше се овом славим слободом неголи краљевскијем величанством; буди и охолас, ко ти хоћеш, — охолим се овако лијепом крепости.
СЕЛОМИР: A што су ино, молм те, науци од заповиједи и владања него указати теби како имаш притезати на љубав твој пук? И подавајући теби свјет изврстан да се вјериш, не учим те друго неголи свему твому краљеству погодити и с тезнјем начином утврдити врх твоје главе ту круну која о једној само длаци уздржи се.
КРУНОСЛАВА: Ћајко мој на час од смрти своје прид свом господом и унгарскијем бановим утврди на мојој глави ову круну; свиколици веселијем начином присегоше мене саму за краљицу познати. Да како сад може ова иста круна о једној длаци држати се?!
СЕЛОМИР: Спомени се, о краљице, да је та круна неправедно уграбљена с главе Вучнстраху, брату твому, који сада проводи — бог зна како! — дни своје. Би постављена на твоју главу; зато, ако је не утврдиш вјереником и породом, ласно ти се однијети може. Паметној и вриједној краљици, како си ти, ине нијесу ријечи од потребе.
КРУНОСЛАВА: Знам веома добро да не само краљ, мој ћајко, ну и сва унгарска господа познаше јоштер у дјетинству брата мога Вучистраха ћуд опаку и немилу и привидјеше мудро да, ако би игда дошло владање у његове руке, у мало би искоријепио дана свуколику своју краљевину. Зато затворише у пустоши у једну спилу њега и поставише под стражу бана Радомира ко највјернијега и најузданијега господичића и витеза, нека би он мало помало настојао крепостим искоријенит из његова срца немилос и врлину наравну тајећи њему да је син краљски. Али је то све замани, зашто с годиштима узрасла је и ћуд опака на таки начин, да је потребно било у живац ками заковати га тешкијем оковим. Ова згода мени је ставила круну на главу, која, утврђена присеџбом господе, бана и витеза, не може се ријети да виси од длаци.
СЕЛОМИР: Зато је, о краљице, потребно, за вјековито уздржати краљевско величанство, да узмеш вјереника, зашто свак с велицијем трудом ћути гледати своје битје и свијест у руци од једне среће, која — свијем бјегућа! — малократи осване с кијем замркне. Узо би твој пук у честитом твом породу виђети себе слободна од немиле и врле ћуди твога брата; зашто, ако би no којој худој чести (што уклони вјечна десница!) твој живот дошо намање, свакако би или у смећи великој остало краљество твоје или се Вучистраху опакому под тешку подложило заповијед. Ах, краљпце! ах, Крунослава, немој да моји свјети и науци испразни остану; немој да се рече
да сам зидо [ах прем зиђе] на пржини
и врх морске трчо [трчи] пјене,
тјерао [тјера] вихар no планини,
омекшаво [омекшава] тврде ст’јене,
малијем [малим] судом море празнио [празни],
змију гријо [грије], лава блазнио [блазни].
Имај мплос, молим те врх себе, врх мене; a највеће врху твога вјериога пука!
КРУНОСЛАВА: Завезај од вјере не може ини итко завезати разми сама љубав! да ако ја имам у прсима од камена срце од леда, што могу учинити? Слободна сам од такога огња, не могу љубити, нећу горјети, не умијем бити љубовница.
СЕЛОМИР: Потреба од твога краљества имала би те научити како ћеш пробити кам од прси, растопити лед од срца и придобити саму себе.
КРУНОСЛАВА: He може се придобити наравни удес.
СЕЛОМИР: Привидим тешко зло!
КРУНОСЛАВА: Краљице се не боје.
СЕЛОМИР: Хоће те господа виђети вјерену.
КРУНОСЛАВА: Ја мрзим од вјереника име.
СЕЛОМИР: Несвијесна је одлука.
КРУНОСЛАВА: Веће ми cи с тезијем науцим додијо!
СЕЛОМИР: Виђећу те љубовницу.
КРУНОСЛАВА: Нећу љубит икада!
СЕЛОМИР: Кобне ме звијезде не варају.
КРУНОСЛАВА: Нијесу краљеви подложни пријетњама ни од звијезда.
СЕЛОМИР: Охолне таштине!
КРУНОСЛАВА: Слободне одлуке!
Референце
уреди
