* * *
Вучари[1]
Домаћине, роде мој!
Ето вује пред твој двор.
Дајте вуку сочице,
Да не коље овчице;
Дајте вуку сланине, 5
Да не слази с планине,
Дајте вуку вунице,
Да не коље јунице;
Дајте вуку свашта доста,
Да не иде преко моста. 10
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
|
|
Референце
- ↑ Приповиједао ми је пјевач, од кога сам ову пјесмицу прибиљежио, да је у Босни обичај, да се на „вучији светац“ (није ми знао казати кад пада) обуче неколико момака у светачко одијело, а једнога обуку у дугачку ко шуљу и покрију га бијелом платом по глави: то буде „вук.“ И онда иду тако од куће до куће и пјевају различне пјесме. Обично пјевају они, који иду уз „вука“, а он међу тим лакрдише: тако, кад види сланину, стане маукати и искати док му не даду. — Кад полазе из куће, свака жена узме порошак (мотовило), те „вука пармаче“, т. ј. гурају га и дижу му кошуљу, „да боље конопља роди“. — То су вучари. И ово је једна од пјесама, што их вучари пјевају.
Извор
Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 135-136.
