Воислав краљ српски/31

ПETO ДЕИСТВИЈЕ

ПОЗОРЈЕ XI

ПОЗОРЈЕ XI

БИВШИ, РУЖИЦА

КРАЉ: Добро ми дошла, кћери моја, шта ти тамо изради?
РУЖИЦА: Ја сам добро израдила, но у великој сам бризи, каковој ће конац бити.
КРАЉ: Како, кћери моја, казуј ми, гди је Добривој, гди ли је Вукашин и Вукосав?
РУЖИЦА: Сад Бог један, и они, који су с њима, могу за њи знати. Толико ми је Добривој при полазку реко: поздрави отца мог,да ћемо данас Србско кралевство поделити.
КРАЉ: Шта, зар намеравају на три части Сербију разделити?
РУЖИЦА: Кад би и тако било, могло би се опет рећи: велики си Боже наш! —
ПАНТЕЛИЈА: Раздор и несогласје не подиже градове и твердине, но обара и руши; а тако и из њиовог поступка добро произићи неможе.
КРАЉ: А гди ти, Ружице, од прилике мислиш, да се они сад наоде?
РУЖИЦА: Добривој, како ме је овамо опремио, отишао је противу противника свои —, и по овом, ја вам не умем известно, гди се сад наоде, место показати
ПАНТЕЛИЈА: Шта се ово чује, ово је глас људски (погледи на прозор), изволите пресветли Господару да идемо видити, ово је наш народ, можно да су се помирили.
КРАЉ: Оћу, оћу (устану и оду, декорације се преобрну, средња завеса дигне се, представи се капела краљева, у којој три сандука: Вукашинов, Вукосављев и Добривојев, један поредг другог, положени. Воислав над очиним телом плаче, а чиновници и народ са стране стоји. Краљ, Пантелија и Ружица дођу).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Василије Јовановић, умро 1865, пре 159 година.