Voislav kralj srpski/31

PETO DEISTVIJE

POZORJE XI

POZORJE XI

BIVŠI, RUŽICA

KRALj: Dobro mi došla, kćeri moja, šta ti tamo izradi?
RUŽICA: Ja sam dobro izradila, no u velikoj sam brizi, kakovoj će konac biti.
KRALj: Kako, kćeri moja, kazuj mi, gdi je Dobrivoj, gdi li je Vukašin i Vukosav?
RUŽICA: Sad Bog jedan, i oni, koji su s njima, mogu za nji znati. Toliko mi je Dobrivoj pri polazku reko: pozdravi otca mog,da ćemo danas Srbsko kralevstvo podeliti.
KRALj: Šta, zar nameravaju na tri časti Serbiju razdeliti?
RUŽICA: Kad bi i tako bilo, moglo bi se opet reći: veliki si Bože naš! —
PANTELIJA: Razdor i nesoglasje ne podiže gradove i tverdine, no obara i ruši; a tako i iz njiovog postupka dobro proizići nemože.
KRALj: A gdi ti, Ružice, od prilike misliš, da se oni sad naode?
RUŽICA: Dobrivoj, kako me je ovamo opremio, otišao je protivu protivnika svoi —, i po ovom, ja vam ne umem izvestno, gdi se sad naode, mesto pokazati
PANTELIJA: Šta se ovo čuje, ovo je glas ljudski (pogledi na prozor), izvolite presvetli Gospodaru da idemo viditi, ovo je naš narod, možno da su se pomirili.
KRALj: Oću, oću (ustanu i odu, dekoracije se preobrnu, srednja zavesa digne se, predstavi se kapela kraljeva, u kojoj tri sanduka: Vukašinov, Vukosavljev i Dobrivojev, jedan poredg drugog, položeni. Voislav nad očinim telom plače, a činovnici i narod sa strane stoji. Kralj, Pantelija i Ružica dođu).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vasilije Jovanović, umro 1865, pre 159 godina.