Велика недеља (драма у три чина)/29
XIV
ПРЕЂАШЊИ без ЖЕНЕ
СВЕШТЕНИК (Погледајући за женом): Бог нека ти је милостив!
СТАРАЦ (Спази Радоја који кријући лице плаче): Шта је, војниче, ражадости те ова жена?
РАДОЈЕ: Не жена, дедо, ражалости ме мајка. Видиш ли, болан, што је материнско срце, ни од мртва се детета неће да растане. (Узне узбуђено Росу за руку). Росо, реци МИ још једном, ево овде, пред свештеником и пред дедом; дајем ли мајци пород свој од којега се растајем?
РОСА: Кунем ти се, Радоје!
РАДОЈЕ: Хвала ти... до века ти хвала и нека да Бог само да ми га здрава вратиш па, одужићу ти се ја.
РОСА: Ама....!
РАДОЈЕ: Одужићу ти се ја, Росо!
СТАРАЦ: Хајде прилегајте да грабимо сан!
СВЕШТЕНИК (Распремајући своје место): Како брзо осваја ноћ овде у планини.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ (Намештајући се такође за легање): Ма чини ми се никад и не свиће овде. (Сви се око ватре прибијају једно уз друго и савијају као клупче. Ноћ је потпуно освојила те се њихова лица још само пламеном са ватре осветљена виде. Тишина, мукла тишина, они се предају сну. Из даљине се чује арлук вукова) Пст!... Чуј!... (Он диже главу те ослухује а тако и остали).
СТАРАЦ: То вуци пошли на лешине!
СВЕШТЕНИК: Господе, смилуј нам се! (Из далека се чује прасак)
СТАРАЦ: Ето опет смрт, а вуци арлучу. Оче, да се помолимо Богу, да нам бар ову ноћ дарује; да се помолимо за живот, за здравље, за спасење, за трпљење!
СВЕШТЕНИК (Прекрсти се и почне читати моливу): Оче наш, иже јеси ... (Сви упрли погледе у небо, свежтеникова молитва све тиша и тиша те са спуштањем завесе изумире)
З А В Е С А
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|