Велика недеља (драма у три чина)/28
XIII
СВЕШТЕНИК, ПРЕЂАШЊИ
(Друмом се све више и више разређују пролазници)
СВЕШТЕНИК (Враћајући се): Чух ти врисак, мајко несретаа! Умири се и трпи — што би друго! (Седа крај ватре).
ЖЕНА: Оче, је л’ то божја воља да ми откине чедо са недара; је л’ то божја воља?
СВЕШТЕНИК: Није божја воља да умре оно што треба да живи, а да живи оно што треба да умре. Ал, ето, истргли смо се испод божје воље па сејемо по земљи смрт и против његове воље... Шта ћеш, стегни срце и трпи, то ти је!
ЖЕНА: А где ћу га, оче? Ни гроба немам да га сахрамим, нити кога овде у планини да ми тај гроб чува.
СВЕШТЕНИК (Показује): Ено, тамо видиш, лежи једна мајка без деце, а ено, крај ње један отац без деце! Они ће ти га чувати! Дај га њима!
ЖЕНА (Погледа тамо и претрне): Мртвима да га дам?
СВЕШТЕНИК: Њима припада.
ЖЕНА (Стеже га на груди): Мени припада, моје је!
СВЕШТЕНИК: Понеси га у души, али му тело мораш дати мајци земљи.
ЖЕНА: Не морам!... Ко сме да ми га отме? Ко може да ми га отме?
СТАРАЦ: Отела ти га је смрт!
ЖЕНА (Пригушено јекне. признавајући сву немоћ, пред том снагом).
СТАРАЦ: Смрт је јача, снахо, но ми сви.
ЖЕНА (Побеђена): Јача је! (Сунце се већ угасило и први сумрак пада. Она побеђена, дуго и боно гледа дете, мирећи се са судбином, па најзад диже главу.) Сахранићу га, сахранићу га ево овде, овде крај пута. Нек му пролазници пожеле лаку земљицу; нек му путник пожели у рају насеље и нека га пожали ко му крај гроба прође... (Пауза). И, нећу му напустити гроб, остаћу ту, чуваћу га, чуваћу га до суђена дана, јер слатка ће ми смрт бити ту, на гробу његовом.
СВЕШТЕНИК: Погледај, жено! Мртво ти је у наручју, а живо крај тебе. И ово тражи мајку.
ЖЕНА (Прене се и погледа девојчицу те је нов бол обрва): Па зар да оставим дете овде, у планини?
СТАРАЦ: Толике су мајке оставиле.
ЖЕНА: Да знате, добри људи, са колико сам га милоште неговала. На мени је било; отац га је видео кад је први пут заврискало па никад више. Неговала сам га, пазила, угађала, сва срећна да доживим дан да га оно дочека, да оно са кућњега прага пружи оцу ручице кад се из рата врати. Па сад?... Велиш ми да га оставим? Не, оче, не могу га оставити, не могу се раставити од њега!
СВЕШТЕНИК: Бирај, хоћеш ли мртвоме или живоме пружити руку?
ЖЕНА: Оба су моја, оба не дам. Понећу га; нек му на мајчиним недрима буде гроб. На овим је недрима никло, па ту нека и труне. Не дам га земљи, не дам га црвима. (Загуше је сузе).
СВЕШТЕНИК: А ти га носи, жено! Тај терет нити ће ти отежати нити умањити бол.
ЖЕНА: Понећу га, хоћу! (Диже се, прибира и уззма за руку друго дете).
СТАРАЦ: Ама дан већ измакао, гаси се, где ћеш у ноћ?
ЖЕНА: Угаси се мој дан, дедо, чим су се ове очице угасиле. Веће ноћи за мене нема! (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|