Велика недеља (драма у три чина)/16
I
ДРУГИ ЧИН
У позадини крш, под њи стаза која прелази с једнога краја позорнице на други, а с ове стране утриница, на којој ће се пролазници устављати ради одмора. Све покривепо снегом који непрестано пада. Стазом, позади, пролазе бегунци: војник, жена КОЈИ носи у наручју дете, старац који се једва вуче, заробљеник, руске болничарке, француски морнари, па опет наш војник, па грађанин који вуче мало коњче, на које је натоварио двоје деце, па други, коме је дете узјахало на грбину. Затим опет коњић и на њему жена са одојчетом на грудима, па жена која посрће под теретом који носи на леђима, па официр, војник, грађанин и т. д. Све се те слике нижу и понављају са извесним варијантама. Одела разнолика, варошка, сеоска, војничка и цивилна, све издрпано, све бедно. Има их увијених ћебетом, шаторским крилом; већина везала главе марамама и крпама и обмотала вратове шаловима. Свак једва креће, тромо, малаксало, лагано ал’ не у групама већ једно за другим. Понекад проће доста времена а нико не пролази, па затим опет наиђе. На заравни, с ове стране стазе, на левој страни, лежи у снегу једна жена. Она је већ мртва, њу је донекле завејао снег и даље је завејава. Над њом стоји средовечан човек, варошанин и крај њега двоје деце, девојче и мушкарче. Отац и син гологлави, а девојче увијено марамицом. Немо, укочена погледа, они гледају несретну жртву. Мало пспред мртве жене, седи у снегу војник. Он нема ни шињела, ни блузе, ни опанака. На њему су само чакшире и шајкача. Кошуља му раздрљена па се виде голе, промрзле груди. Он је, подбула лица и усахлих очију. На десној страни пољанице седе старац и млада, његова снаха, уморни и малаксали. Крај њих је нешто ствари што су их стоварили са себе).
1.
ПРВИ И ДРУГИ ПРОЛАЗНИК, СТАРАЦ, ОТАЦ
I ПРОЛАЗНИК (Застаје горе на стази): Је ли умрла та жена?
ОТАЦ
(Окрене се питачу, боно): Умрла.
IПРОЛАЗНИК (Скида капу): Бог да је прости! (Одлази даље. Двоје троје који наилазе за њим скидају такође капу).
II ПРОЛАЗНИК (Мало касније, застаје те, сретнувши се с погледом старчевим): Шта би жени?
СТАРАЦ: Ех, шта? Оно што и теби, оно што и мени. Уморило се, изгладнело, промрзло... а жена слаба.
II ПРОЛАЗНИК (Скида капу): Бог нека је прости! (Одлази даље).
СТАРАЦ (Војнику који седи у снегу): А што ти не крећеш, војниче? Не ваља да седиш у снегу; видиш како си го, промрзнућеш, боље да кренеш.
ВОЈНИК (Једва изговара речи, промукло, заморно, малаксало): Не могу
СТАРАЦ: Што си, болан, тако оголео? Ни шињела, ни блузе, ни опанака. Како ћеш тако го кроз ове планине? Где ти је то?
ВОЈНИК: Дао сам!
СТАРАЦ: Је л’ за хлеб?
ВОЈНИК: Јес'.
СТАРАЦ: Еј, грешниче мој!
СНАХА: Хоћемо ли да кренемо, бабо?
СТАРАЦ: Нисам се боме још одморио. Изломио сам се и прозебао. Кад би бар било које дрвце или гранчица да се огрејемо. (Оцу с децом). А што ти не крећеш за гомилом; што не водиш ту дечицу, промрзнуће овако у месту.
ОТАЦ (Мане руком) Нека!
СТАРАЦ: Учинили сте своје, помолили сте се Богу за душу, ожалили сте, па ’ајде сад! Њој нека Бог душу прости!
ОТАЦ (Очајно): Зар да је оставим?
СТАРАЦ: Да што ћеш? Ето, видиш, промрзнуће та деца овде у снегу. Опет, кад се оди, друкчије је. ’Ајде, ’ајде, учинио си своје!
ОТАЦ (Очајно кршећи руке).: Да оставим друга, пријатеља, мајку?
СТАРАЦ: Да оставиш, ја шта ћеш?... Смрт остаје, живот иде даље. Таква је то наредба божја, па не бива друкче! Мора да се спасе оно што живи. Оставио сам ја јединца насред поља. Видео га очима мртва, целивао га па... оставио и вратио се, да поведем снаху. Зар бих ја пошао овамо у планине; што ће мени преживеломе живот; што ћу ја да се спасавам али — ето... бремена је, па хоћу да спасем оно што ће да живи. Кад се вратим, ако Бог да, да понесем нов живот тамо где је сад живот замро, где се сад све угасило. Па и ти, ето... сачувај ту дечицу! Пођи, ’ајде пођи, води их!
ОТАЦ: Зар овако... да је не укопам?
СТАРАЦ: Где ћеш је укопати, у стену? Зар ниси сретао успут мртве мајке и оцеве, мртве родитеље и мртву децу? Свима је њима, видиш, гробница ова планина. Погле колика је велика та гробница и како се бели од снега. Све су то наши бели гробови.
ОТАЦ: Да је бар мало земље да је покријем!
СТАРАЦ: Не брини! Бог је добар и милостив. Видиш како тка бели покров, неће дан ни замркнути а он ће је покрити, покриће је лепо као што би је њена рођена мајка покрила покровом.
ОТАЦ: Звери ће је растргнути!
СТАРАЦ: Неће и оне су већ сите и пресите! А и кад изгладне, што ћеш; растргли је црви или звери, свеједно. И једно и друто Бог је наредио! ’Ајде, ’ајде, макни децу, деца траже живот, мораш им га дати.
ОТАЦ: Да могу бар да је мало склоним с пута.
СТАРАЦ: Не смета кикоме она грешница! Ал’, ’ајде, ’ајде пођи ти са децом, а ја ћу збринути да је склонимо. Помоћи ће ми когод... ’ајде, пођи ти!
ОТАЦ (Деци): ’Ајде, децо, целивајте! Реците мајци збогом!
ДЕЦА (Врисну очајно и полегну по мајци љубећи јој чело, образе,
руке).: Мајко, мајчице!
ОТАЦ (И сам под теретом тешкога бола): Доста, дечице, доста!
СТАРАЦ: Пусти их, нек се исплачу! Дечје су сјузе најлепше опело мајци!
ОТАЦ (Старцу): Ено онде, иза оне стене, нек није на путу!
СТАРАЦ: Пођи ти, склонићемо је!
ОТАЦ: Хвала ти, пријатељу!... ’Ајде дечице! (Диже их)
СТАРАЦ (Диже се): ’Ајде, 'ајде дечице! Учинили сте своје, опростили сте се!
ОТАЦ (Пошто је силои одвојио децу од мајке, поведе нх па се сам врати, падне на колена, загрли жену и целива): Опрости ми, друже! Мили друже мој!
ДЕВОЈЧИЦА (Са пута): ’Ајде, тата, немој да останеш!
ОТАЦ: Опрости, деца ме зову, морам те њих ради оставити. Опрости и збогом! (Целива је, диже се, и осврће се једнако, измиче корак по корак са дечицом).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|