Velika nedelja (drama u tri čina)/16
I
DRUGI ČIN
U pozadini krš, pod nji staza koja prelazi s jednoga kraja pozornice na drugi, a s ove strane utrinica, na kojoj će se prolaznici ustavljati radi odmora. Sve pokrivepo snegom koji neprestano pada. Stazom, pozadi, prolaze begunci: vojnik, žena KOJI nosi u naručju dete, starac koji se jedva vuče, zarobljenik, ruske bolničarke, francuski mornari, pa opet naš vojnik, pa građanin koji vuče malo konjče, na koje je natovario dvoje dece, pa drugi, kome je dete uzjahalo na grbinu. Zatim opet konjić i na njemu žena sa odojčetom na grudima, pa žena koja posrće pod teretom koji nosi na leđima, pa oficir, vojnik, građanin i t. d. Sve se te slike nižu i ponavljaju sa izvesnim varijantama. Odela raznolika, varoška, seoska, vojnička i civilna, sve izdrpano, sve bedno. Ima ih uvijenih ćebetom, šatorskim krilom; većina vezala glave maramama i krpama i obmotala vratove šalovima. Svak jedva kreće, tromo, malaksalo, lagano al’ ne u grupama već jedno za drugim. Ponekad proće dosta vremena a niko ne prolazi, pa zatim opet naiđe. Na zaravni, s ove strane staze, na levoj strani, leži u snegu jedna žena. Ona je već mrtva, nju je donekle zavejao sneg i dalje je zavejava. Nad njom stoji sredovečan čovek, varošanin i kraj njega dvoje dece, devojče i muškarče. Otac i sin gologlavi, a devojče uvijeno maramicom. Nemo, ukočena pogleda, oni gledaju nesretnu žrtvu. Malo pspred mrtve žene, sedi u snegu vojnik. On nema ni šinjela, ni bluze, ni opanaka. Na njemu su samo čakšire i šajkača. Košulja mu razdrljena pa se vide gole, promrzle grudi. On je, podbula lica i usahlih očiju. Na desnoj strani poljanice sede starac i mlada, njegova snaha, umorni i malaksali. Kraj njih je nešto stvari što su ih stovarili sa sebe).
1.
PRVI I DRUGI PROLAZNIK, STARAC, OTAC
I PROLAZNIK (Zastaje gore na stazi): Je li umrla ta žena?
OTAC
(Okrene se pitaču, bono): Umrla.
IPROLAZNIK (Skida kapu): Bog da je prosti! (Odlazi dalje. Dvoje troje koji nailaze za njim skidaju takođe kapu).
II PROLAZNIK (Malo kasnije, zastaje te, sretnuvši se s pogledom starčevim): Šta bi ženi?
STARAC: Eh, šta? Ono što i tebi, ono što i meni. Umorilo se, izgladnelo, promrzlo... a žena slaba.
II PROLAZNIK (Skida kapu): Bog neka je prosti! (Odlazi dalje).
STARAC (Vojniku koji sedi u snegu): A što ti ne krećeš, vojniče? Ne valja da sediš u snegu; vidiš kako si go, promrznućeš, bolje da kreneš.
VOJNIK (Jedva izgovara reči, promuklo, zamorno, malaksalo): Ne mogu
STARAC: Što si, bolan, tako ogoleo? Ni šinjela, ni bluze, ni opanaka. Kako ćeš tako go kroz ove planine? Gde ti je to?
VOJNIK: Dao sam!
STARAC: Je l’ za hleb?
VOJNIK: Jes'.
STARAC: Ej, grešniče moj!
SNAHA: Hoćemo li da krenemo, babo?
STARAC: Nisam se bome još odmorio. Izlomio sam se i prozebao. Kad bi bar bilo koje drvce ili grančica da se ogrejemo. (Ocu s decom). A što ti ne krećeš za gomilom; što ne vodiš tu dečicu, promrznuće ovako u mestu.
OTAC (Mane rukom) Neka!
STARAC: Učinili ste svoje, pomolili ste se Bogu za dušu, ožalili ste, pa ’ajde sad! Njoj neka Bog dušu prosti!
OTAC (Očajno): Zar da je ostavim?
STARAC: Da što ćeš? Eto, vidiš, promrznuće ta deca ovde u snegu. Opet, kad se odi, drukčije je. ’Ajde, ’ajde, učinio si svoje!
OTAC (Očajno kršeći ruke).: Da ostavim druga, prijatelja, majku?
STARAC: Da ostaviš, ja šta ćeš?... Smrt ostaje, život ide dalje. Takva je to naredba božja, pa ne biva drukče! Mora da se spase ono što živi. Ostavio sam ja jedinca nasred polja. Video ga očima mrtva, celivao ga pa... ostavio i vratio se, da povedem snahu. Zar bih ja pošao ovamo u planine; što će meni preživelome život; što ću ja da se spasavam ali — eto... bremena je, pa hoću da spasem ono što će da živi. Kad se vratim, ako Bog da, da ponesem nov život tamo gde je sad život zamro, gde se sad sve ugasilo. Pa i ti, eto... sačuvaj tu dečicu! Pođi, ’ajde pođi, vodi ih!
OTAC: Zar ovako... da je ne ukopam?
STARAC: Gde ćeš je ukopati, u stenu? Zar nisi sretao usput mrtve majke i oceve, mrtve roditelje i mrtvu decu? Svima je njima, vidiš, grobnica ova planina. Pogle kolika je velika ta grobnica i kako se beli od snega. Sve su to naši beli grobovi.
OTAC: Da je bar malo zemlje da je pokrijem!
STARAC: Ne brini! Bog je dobar i milostiv. Vidiš kako tka beli pokrov, neće dan ni zamrknuti a on će je pokriti, pokriće je lepo kao što bi je njena rođena majka pokrila pokrovom.
OTAC: Zveri će je rastrgnuti!
STARAC: Neće i one su već site i presite! A i kad izgladne, što ćeš; rastrgli je crvi ili zveri, svejedno. I jedno i druto Bog je naredio! ’Ajde, ’ajde, makni decu, deca traže život, moraš im ga dati.
OTAC: Da mogu bar da je malo sklonim s puta.
STARAC: Ne smeta kikome ona grešnica! Al’, ’ajde, ’ajde pođi ti sa decom, a ja ću zbrinuti da je sklonimo. Pomoći će mi kogod... ’ajde, pođi ti!
OTAC (Deci): ’Ajde, deco, celivajte! Recite majci zbogom!
DECA (Vrisnu očajno i polegnu po majci ljubeći joj čelo, obraze,
ruke).: Majko, majčice!
OTAC (I sam pod teretom teškoga bola): Dosta, dečice, dosta!
STARAC: Pusti ih, nek se isplaču! Dečje su sjuze najlepše opelo majci!
OTAC (Starcu): Eno onde, iza one stene, nek nije na putu!
STARAC: Pođi ti, sklonićemo je!
OTAC: Hvala ti, prijatelju!... ’Ajde dečice! (Diže ih)
STARAC (Diže se): ’Ajde, 'ajde dečice! Učinili ste svoje, oprostili ste se!
OTAC (Pošto je siloi odvojio decu od majke, povede nh pa se sam vrati, padne na kolena, zagrli ženu i celiva): Oprosti mi, druže! Mili druže moj!
DEVOJČICA (Sa puta): ’Ajde, tata, nemoj da ostaneš!
OTAC: Oprosti, deca me zovu, moram te njih radi ostaviti. Oprosti i zbogom! (Celiva je, diže se, i osvrće se jednako, izmiče korak po korak sa dečicom).
|