Васкрс државе српске
| Васкрс државе српске (1904) Писац: Новаковић Стојан |
Београд 1904, 37-60 217-218, 219-221
По своме старом обичају, Турци се нимало нису користили временом. Њихово колебање да Србима првашње умерене захтеве признаду, као што су пред јесен 1804 у изглед стављали, у толико је мање било оправдано, у колико се у Београду живље показала њихова немоћ да међу самим Турцима васпоставе ред и да наредбама централне власти прибаве потпуну послушност и тврђу бар међу својим најближим људима. Узалуд су Турци желели да у Београдском Пашалуку поврате стари ред и да хришћане оклевањем и лепим начином потчине, кад су хришћани видели и њихову неискреност, сувише провидну, и њихову слабост и рђаву вољу да што чине против необузданих фанатика своје вере. Срби су добро видели да се старинско самовољно и пусто турковање ипак више цени у срцима Турака, и оних што су тобоже одани правди и умерености, него признање каквих било права хришћанима, јер им је то до краја било и неповољно и одвратно.
Срби су, међутим, као организована целина снажили се већ тим што су толико време држали десет округа Београдскога Пашалука у потпуној својој власти, и што је временом, из дана у дан, расло њихово самопоуздање. После одласка Бећир-пашина, стварни господар Београда, Гушанац-Алија, крџалијски старешина, побрати се и измења поклоне с Карађорђем, с Јаковом Ненадовићем и с Јанком Катићем, и тако се и међу њима начини неко примирје, које је трајало све до у лето 1805, готово до сукоба с Хафис-пашом. Давнашња жеља српска да им се у сеоски живот Турци не мешају беше постала дело. Како за градове они ни онако нису марили, јер су готово све старешине били сељаци, а у градовима су махом становали Турци, - српске су тадашње жеље биле извршене у оном што су у рукама имали. И у толико им се теже то из руку испуштало, што им је слађе било. На ту основицу лако је било прионути жељама и идејама школованих људи о васпостављању државе и слободе српске. Нешколоване старешине знале су то такође из народних традиција и песама и осећајући по инстинкту да њихову послу нешто недостаје, лако су пристајали на сваку нову мисао, која би тражила да се продужи и утврди што они беху тако срећно започели и што им се тако било осладило. Сласт пуне независне власти над земљом и народом и понос да се то стекло оружаном руком вршили су своју привлачну и заносну снагу над овим даровитим синовима патријархалне словенске природе.
Спремајући се у пролеће 1805 да по саветима из Петрограда пошљу у Цариград депутацију, која би тамо, користећи се помоћу и посредовањем рускога посланика, изложила захтеве народне, српске се старешине у априлу састану на скушптини у Пећанима више Остружнице, где су хватани рачуни потраживања српског од Порте за трошкове у борби против султанових одметника дахија и где се већало шта да се преко депутације тражи као захтев народни од Порте и од султана. Нико тада још није мислио да одриче ни султанску врховну власт ни плаћање султанских дажбина. Прота М. Ненадовић прича како су баш на тој скупштини у Пећанима расправљани харачки и порески рачуни пашалука и како су новци предавани с одбитком трошкова на узбијање дахија и на одбрану од насиља њихова. Пристајали су Срби и на врховну власт султанову и на данак, с једином погодбом да с турским чиновницима и службеницима никаква посла немају.
Тако су на тој скупштини 1-ог маја 1805 потписана пуномоћства изасланицима за Цариград: проти Алекси Лазаревићу из Шопића, Стефану Живковићу и П. Н. Чардаклији, који их је очекивао у Букурешту. Истога дана потписана је на истој скупштини велика адреса захвалности цару руском за свеколико добро које је Србији учињено. И изасланици се преко Румуније одмах крену за Цариград.
Сви ти узроци заједно, а нарочито повољан одговор из Русије, којега се значење у тај мах у Србији преувеличавало, учинили су да је са свим сазрела и потпуно се Формулисала српска жеља за ослобођење. Срби су тада рачунали готово у тврдо да ће добити тражена права, кад им је заузимање у Цариграду из Петрограда обећано. С тога почну мислити да цео Београдски Пашалук заузму. Узело се као повод што су се у три још неочишћена округа, у Ужичком, Пожешком и Сокоском, били нагомилали јањичари из суседних ослобођених округа. Њихова се претња и јеткост показивала овде онде на југозападним границама ослобођених округа. С тога српске старешине, пославши изасланике у Цариград и захвалну адресу цару руском, смисле да и те округе очисте, те да цео пашалук, осим Београда, саставе под српску народну власт. Негде око тога времена без сумње се прекинула и она турска управа, која се, по земунским извештајима, после смрти дахија била васпоставила у Србији по варошима и по паланкама.
А последица је свих тих корака, који ни Турцима нису остали сакривени, била што је и Порта, у пролеће 1805, почела већ да српски устанак у Београдском Пашалуку цени много оштрије но прошле године. На Порти се брзо опазило да се српски устаници не боре ни против султанских одметника ни против насилника толико колико против турске власти у опште. Највећи доказ за то било је тражење иностраног јемства и шиљање депутације у Петроград. Поред свеколиког кријења Порти је ово последње познато било. А још се не зна којега су времена издане наредбе Хафис-паши у Нишу, да с војском пође у Београдски Пашалук и да у њему ред васпостави. Хафис-паша је био смислио концентричан напад на Србију, из Ниша, из Ужица, из Смедерева, а може бити и из Карановца. Тога ради су Ужице и Смедерево зарана покварили пређе уговорени споразум са Србима, а у Ужице су дошле јањичарске чете. Срби почну у јуну, нападањем на Карановац, који 29 јуна узму. И напад на Ужице сврши се 20-ог јула повољно по Србе. Последица ових војничких дела било је потпуно ослобођење Ужичког, Пожешког и Сокоског Округа. Тако је тада, јула 1805, у српску власт дошао цео Београдски Пашалук.
Пошто се очекивао и главни напад од Ниша, прекоморавска војска, под командом Миленка Стојковића и Петра Добрњца, утврди се на Иванковцу, на десној страни Мораве, недалеко од Ћуприје. Карађорђе се смести с већом војском на Гиљу код Јагодине. Хафис- паша удари с главном силом од Параћина, с намером да устанак смрви и Београдски Пашалук поврати у ред. То су били први војнички кораци саме Порте против устаника, и у њима се видело како је Порта мислила о устанку и зими и у пролеће 1805. Кад 6-ог августа 1805 Хафис-паша удари на Иванковац, Карађорђе пређе Мораву и Хафис-паша се са свим сломи и разбије на Иванковцу и на Параћину 6-ог и 7-ог августа, тако да се одмах повукао натраг к Нишу. У скоро по том Срби се користе неком свађом с Турцима Смедеревцима и у почетку новембра истерају Турке из Смедерева и уселе се у тај град.
Док се тако радило у Србији, изасланици у Цариграду, наравно, нису могли ништа свршити. Они су у министарству у Петрограду (7-ог декембра 1805) казивали како су имали налог: да у Цариграду траже да се Србима у руке преда цела управа земље (заједно с градовима), тако да се Турци ни у што не мешају; да се из Србије истребе немирни Турци, а трговци и остали мирни Турци да могу и даље у Србији становати; да султан код Аустрије изради да се обуставом давања хране нагнају Турци у Београду и у Шапцу да се такође покоре. За горе поменута права, говорили су изасланици у Петрограду, они су имали налог да данак и повећају с којом хиљадом гроша и да приме обавезу да по султановој заповести Србија војује у Европи против његових бунтовника. Изасланици су саопштили да су у овом смислу молбу за султана предали 1-ога јуна 1805. С других страна знамо да је та молба предусретнута рђаво, јер је само потврдила што су Турци знали с других страна. У оно исто време кад су Срби више Ћуприје разбили Хафис- пашу, знало се у руском посланству да је време да се спасавају српски изасланици, те се они 11-ог августа укрцају на руску лађу и отплове у Одесу, одакле су 13-ог октобра 1805 у Петроград приспели. Они су се одатле вратили у Србију тек у пролеће 1806 године.
Може се мислити какав су утисак гласови о несрећи Хафис-пашиној учинили у Цариграду. Порта одмах нареди румелијском валији Ибрахим-паши од Скадра и босанском везиру да дигну свуколику војску од Румелије и од Босне, па да устанак у Београдском Пашалуку угуше. Тога ради је Турска и од Аустрије моралну помоћ тражила. Заповести о новом војевању издане су одмах у јесен 1805, с тим да се још те зиме стане спремати све што треба, па да се на Београдски Пашалук удари рано с пролећа. Карађорђе је још 30-ог новембра 1805 са старешинама јављао цару Александру како се султан на Србе расрдио и како се против Србије купи безбројна турска војска по Бугарској и по Босни. Турци у градовима у Србији, који су готово сви начинили били као неке привремене уговоре с устаницима да на миру живе, повуку се натраг и покажу да настаје ново стање, по коме су српски устаници у сукобу не више с одметницима и дахијама него с целим Турским Царством. И београдски мир с Гушанцем Алијом, крџалијским заповедником, који је трајао више од године дана, прекине се, а тако и онај са Турцима Шапчанима. Обе стране заузму положај пажње и неповерења. Опсада Смедерева, која је одмах те јесени настала, послужила је згодном приликом за међусобно чешће договарање српских старешина и за гдекоје заједничке кораке.
Договори су узели за предмет и дипломатске и војничке кораке. Уза све јунаштво српске су старешине увек знале да је њихова војничка снага недовољна и да се у њу за све случајеве поуздати не могу. С тога се увек много полагало на помоћ великих држава које су Турској могле законе прописивати. Русија и Аустрија су биле те државе за које се мислило да једине могу помоћи.
Још ваљда испод Смедерева, у јесен 1805, Карађорђе се обраћао за дипломатску помоћ влашком кнезу К. Ипсилантију. Овај је 3-ег новембра 1805 извештавао рускога министра иностраних дела, кнеза Чарториског, напомињући му како је упутио Карађорђа да се обрати Италинском, руском посланику у Цариграду. И то је извршено, али је Италински о томе само известио свога министра, тражећи упутства. Мало позније, 30 нов. 1805, српске су се старешине (Карађорђе и прота М. Ненадовић) молили царевима аустријском и руском да помогну Србији. У почетку јануара израђена је на скупштини нова представка (од 12 јануара 1806) о правима, и упућена је царевима по нарочитим изасланицима, који су у половини фебруара 1806 у Бечу саслушани. Услед тога су од стране Русије и Аустрије чињени нарочити кораци у Цариграду. Цар Фрања се и личним писмом обраћао султану. Али ти кораци нису имали успеха. С крајем 1805, после Наполеонових победа на Аустерлицу над Аустријанцима и Русима и после аустријског пожунског уговора о Наполеонову заузимању некадашње млетачке Далмације, положај се у Цариграду са свим промени. Утицај Француске у толико се већма снажио, што се она према Аустрији и Русији силнија показивала. Турци су се тада још много уздали у тај политички појав.
Много већу вредност од ових дипломатских корака имали су у практици кораци војнички, које су српске војводе смислиле у исто време, и ако су се, може бити, у њих мање уздале.
Тада је смишљен начин одбране, славан и достојан хвале у сваком погледу. Српске старешине одлуче да ради одбране од новог напада који је на њих Порта спремала пођу сами нападу на сусрет што пре и изненада, зими, кад Турци обично не ратују, и да тим уједно рашире своју област, нарочито с источне и јужне стране, откуда су се и имали надати најсилнијем нападу. Тако се истом тада, пред крај 1805, када се Турска спремала да устанак коначно смрви, почело ломити с Београдским Пашалуком и помишљати на ширу српску отаџбину. Изгледа да је Богојављење 1806 било одређено као рок за почетак ове нове акције. И Карађорђе је тада сишао к Београду, а и Бошњаци су почели да крстаре по Мачви и да народ у покорност султану повраћају.
На истоку је излетање српско било пропраћено потпуном срећом. П. Добрњац одмах заузме Параћин, Ражањ и дође под Алексинац, а Младен Миловановић заузме Крушевац и очисти Крушевачки Округ. - Миленко Стојковић, вештим ноћним препадом заузме Пореч и крене ка Кладову и к Неготину, не могавши, до душе, заузети та два места, али раширивши ипак српску власт на источну страну Мироча. Чувени Пасваноглу пође с најодабранијом својом војском да покуша срећу с устаницима с јужне стране његове области, како би их у њихову главноме кретању помео. Али Петар Добрњац и Пауљ Матејић из Мељнице дочекају га на некаквим урвинама, северно од Соко-Бање, и разбију тако, да му је војска прсла без трага на све стране. То је било фебруара 1806. Капетан Радич Петровић пошао је к Новом Пазару. С почетка срећна, његова је експедиција обрнула по том несрећно, јер су на Цвети, 25 марта 1806, Турци запалили Студеницу, разбивши пре тога српску војску. Руднички војвода Милан Обреновић био је боље среће, раширивши тада српску област до Вишеграда и до Мокре Горе. Приликом овога похода изабрао је место за Делиград. Капетан Вуча Жикић, родом из Маврова у Македонији, аустријски официр, који је одмах прешао к браћи својој у Србију.
Мада је главни напад турски смишљен био с истока, војска босанска живо почне наваљивати још рано у пролеће, заузевши западне крајеве. Један је бој с Бошњацима био 3-ег априла на Чучугама близу Уба. По том се нешто мировало ради руско-аустријске дипломатске акције у Цариграду, али се међу тим живо спремао на Србе главни напад и из Босне и од Ниша у јулу. И ако су још новембра почели се обраћати за помоћ силама заштитницама, Русији и Аустрији, примивши поруку из Петрограда да опет пошљу депутацију у Цариград, Срби су то и учинили, одредивши за изасланике Петра Ичка, кнеза Милића и Живка Параћинца. Они су отишли у Цариград одмах и требало је да се користе посредовањем Русије и Аустрије. По писму Карађорђеву од 29 маја 1806 као да је за то и неке наде било. Међу тим је та нада била варљива, и кад је посредовање руско- аустријско одбијено - и П. Ичко се, како изгледа, вратио у Србију пред рат (у јуну) ради нових договора, пошто се тек тада имао почети прави напад на Србију (у почетку јула 1806), онај што се још од прошле зиме спремао. Тада су Карађорђе и Младен Миловановић писали и руском посланику Италинском, да саветима помогне главноме српскоме изасланику П. Ичку. Око половине јула П. Ичко је прошао кроз Букурешт. На руске људе, ни на кнеза влашког К. Ипсилантија, ни на консула Л. Кирика, ни на посланика Италинског у Цариграду, П. Ичко није учинио веома повољан утисак. Чинио им се чак и сумњив. Међутим утицај је руски у то време у Цариграду све већма слабео, и Србима су у тај мах могли помоћи само Французи. То су и Руси знали, и с тога су били хладнији према мирољубивијим Србима.
Али као год што ни у почетку 1806 није Србима помогла дипломатска акција, тако је било и у јулу 1806. Више је вредило што је акција војничка свуда вршена са срећом, преко сваког очекивања. Још 3-ег априла подринске војводе су разбиле у Тамнави на Чучугама Османа Џору; прота Милутин из Гуче из Драгачева разбије 22 маја сарајевску војску под Ордагом недалеко од Пожеге; Карађорђе са шумадијским војводама разбије 20-ог јула 1806 Хаџи-бега Сребрничког на Братачићу, западно од Ваљева, а главну босанску војску истога дана узбију на Крњићу и на Месарцима Јанко Катић (плативши и сам главом ту победу) и подринске војводе. Пошто су тако Бошњаци узбијени на целој линији - Карађорђе пође напред к Шапцу, и на Мишару им, 1-ог августа 1806, да главну битку, у којој их разбије тако силно, да су Срби с те стране могли те године бити већ са свим на миру. Границе се одмах по том поврате по старом.
Не мање је била срећна и борба на Морави око Делиграда. Тада је Делиград заслужио велико име своје. Шест недеља су српски шанчеви одбијали бомбардање и силне нападе многобројне војске румелијског валије Ибрахим-паше, под славном командом Петра Добрњца. У почетку августа Срби под Станојем Главашем изврше врло успешну диверсију на Прокупље. Нешто то, нешто унутрашње недаће у турској војсци, нешто велики Карађорђев успех на Мишару склоне Ибрахим-пашу те одступи позади Алексинца. Срби пођу за њим, и ту се 22-23 августа сукобе с њим на ново, разбију га и узбију коначно к Нишу. С тим се и свршило велико и знаменито војевање 1806 године, са славним и значајним успехом српским. Тиме је управо, оружјем на бојном пољу, постала садашња Србија као целина државна.
Ови догађаји и све веће преоблађивање француског утицаја у Цариграду са свим су променили политички положај. Давнашњи руско-аустријски и нарочито потоњи руско- турски савез (обновљен још у септембру 1805) клонили су се крају. Све је то било последица победе Француске над аустријском војском и Француске окупације Далмације, уступљене Французима Пожунским Миром на крају 1805. Руси су свима тим догађајима били нарочито потресени. Руска посада у Крфу запала је свима тим променама у веома незгодан положај.
Још од пролећа 1806 руска се војска почела скупљати на тадашњој руско-турској граници. У Петрограду се од почетка те године почела обраћати већа пажња Србији и Црној Гори, и почело се мислити да се руска флота на Јадранском Мору (која се налазила тамо ради Јонских Острва) са Србима стави у заједницу против Француског утврђивања у Далмацији. Руски главни команданат с турске границе, ђенерал Михељсон, тражио је непосредне везе с Карађорђем. Устанак српски привлачио је пажњу обе стране, и неуспех турских војвода у летњем војевању 1806 добивао је ванредно значење. Пошто је Наполеон, и после пожунског помирења с дотадашњим руским савезником Аустријом, остао и даље у рату с Русијом и спремао се да Русе нападне из Пољске - требало му је да Турска Русију нападне с југа, те да му помогне. С почетком августа 1806, у Цариград је стигао нови посланик Француски, ђенерал Себастијани, са нарочитим задатком да Турску увуче у рат с Русијом. Чим се на томе почело радити у августу 1806 - српско је питање, после сјајних победа у јулу и августу, искочило на први ред. За рат с Русијом побуњена је Србија била Турцима само једна опасност више. Пошто војводе турске нису могле да Србију покоре, неопходно је било мирити се с устаницима. Турски државници се тада вешто користе присуством Петра Ичка и српских изасланика у Цариграду, за које се до скора мало марило. Преговори се одмах почну, и у скоро, с крајем августа, сврше. Преговарало се на основу српских захтева од 1805 и 1806 (12-ог јануара). Турци приме и српску автономију и установљење врхов-нога кнеза и плаћање одсеком свију дажбина. Одреде по жељи српској мухасила (врховног Финансијског чиновника) и наименују на то место некаквог царинског вишег чиновника Хасан-бега, који је боравио у Нишу и којег су Срби знали као добра човека. По нашим версијама Турци су пристали и да градове уступе на чување Србима заједно с турском регуларном војском. Турске версије пак гласе о томе другојачије. У села Турчин, па ни спахија, по том уговору није смео излазити. Спахијама се имало плаћати одсеком што им је по старинским правима припадало. То су били главни основи. Они су П. Ичку одмах саопштени на писмено, у службеној обавезној форми. Једна је тачка недостајала, као и у преговорима с Бећир-пашом, тачка најзначајнија - јемство за сталност и трајање! Порта је, ради тобожњег достојанства, избегавала да у то уђе. На Србима је било да се за то старају, али изгледа да се у тај мах они за то много старали нису.
Чим су се на Порти тако били погодили с П. Ичком, изнесе се предмет пред Диван заједно с предлозима румелијског валије Ибрахим-паше, којему је било поверено умирење Србије. Ибрахим-паша је тражио нову војску и повећање средстава. Диван одлучи да се Србији даду тражене повластице, и на основу тога се напише ферман о томе и упути Ибрахим-паши, румелијском валији у Ниш, да га он, као пуномоћник, објави и изврши. Пошто су те одлуке биле противне жељама и предлозима Ибрахим-пашиним, а он је о тој одлуци раније извештен био, он прими наредбе Портине, обустави ратовање, али се уклони у Битољ под неким незначајним изговором, као да је тамо букнула некаква буна. Пошто се он уклонио, стигне у Ниш П. Ичко, као главни пуномоћник српски, с царским татарином. Он је носио Портино писмо Ибрахим-паши, којим му се налаже да се управља по ферману, да мир и опроштај, по султанској наредби, објави целој Србији; да Хасан- агу, некадашњег царинара, постави као мухасила (највишег финансијског чиновника) за већила, т. ј. заступника царског у извршењу тога посла. Осим тога је П. Ичко носио хрисовуљу (ваљада хати-шериф) од султана српском Савету. Како Ибрахим-паше није било у Нишу, тај је поcао наишао на прву сметњу, јер не беше одређеног и опуномоћеног чиновника да извршење нареди. П. Ичко му пише по нарочитом писмоноши у Битољ, замоливши га да одлукама Дивана ову сметњу на пут не ставља Ибрахим-паша као да је тражио новаца, и не могући ништа друго, нађе да тај посао не припада његову делокругу већ делокругу босанскога везира. Видећи П. Ичко да ту сметњу не може савладати, склони мухасила Хасан-агу да пође с њим ; из Србије му се пошљу двадесет и четири сјајно одевена одабрана пратиоца, с којима, негде на крају септембра, стигне у Смедерево, сјајно дочекан од Карађорђа и од Савета.
Српске су старешине у Смедереву добро примиле ове одлуке. Пошто су пред њима била два несвршена посла, узеће Београда и Шапца, и с тиме потпуно очишћење Србије од Турака, они уоче као главни свој интерес, да се мухасиловим пуномоћствима користе, те да очисте Београд и Шабац.
Опсада је Београда по други пут започета баш на Спасов дан, 10 маја 1806 године, али се коначно није могло ништа започети, јер је војска имала посла по границама. У Београду је сва власт била у рукама Гушанца-Алије, војног заповедника. Прави старешина, Сулејман- паша, везир, није смео преко Гушанчеве воље ништа чинити. Мухасил, као већил, објави и градовима Београду и Шапцу, да по највишој одлуци рат престаје на све стране. У Београду се, по жељи Гушанчевој и Сулејман-пашиној, уговори четрнаесто-дневно примирје. Београђанима се тада допусти да се могу снабдети дрвима. Међу градском управом и Србима почне упорна борба око мухасила. Знајући како се 1804 Бећир-паша одмах променио, чим је ушао у град, Срби нису хтели да између себе пусте мухасила, него су му стан наместили на Врачару, између једне и друге војске, код некаква моста. Одатле мухасил извести везира и позове га да пошље заступнике свога двора да чују ферман и наредбе Дивана. Из града одговоре по изасланицима да то није у реду, јер се фермани никада нису читали на Врачару но у Београду, и ако се тако почне како сад хоће мухасил, биће срамота за цело турско племе. Опомињали су мухасила да он то и сам зна, и одричући да следују позиву да саопштење фермана саслушају на Врачару, изјављивали су готовост да то изврше у Београду. Пошто на то мухасил није хтео пристати, заишту копију тога Фермана. Кад им се то по вољи учини, стану говорити како је све то непријатељском обманом фалсификовано. Тако су они у граду радили, очекујући да се ипак неће одржати одлуке које је Ичко из Цариграда донео и да ће се временом све некако променити.
Српске се старешине затеку на ново у положају још горем но што је био онај у јесен 1804 са Бећир-пашом. У овај мах им је јављено да имају и одобрење, и султанско и диванско, за тражене повластице, али нити се томе хтеде покорити главни извршник, румелијски валија Ибрахим-паша Бушатлија, нити градске београдске старешине. Једини што је Диван и султана слушао био је мухасил и већил Хасан-ага, за којега се лако могло мислити да то чини по својим личним интересима, и којега се радња, лишена претходне старешинске наредбе за извршење, могла лако опорећи као неправилна.
Изгубивши у овом преговарању октобар 1806, Срби смисле да П. Ичка пошљу на ново у Цариград, да се на то жали коме треба. Али уверивши се да с Турцима најбоље свршава који сам сврши што му треба, па после преговара, почну под Београд прибирати војску и стезати опсаду. Кад им пред крај новембра 1806 пребегне Конда, хришћанин из Епира, дотле као крџалија у служби Гушанчевој у Београду, смисли се план да се узме београдска варош, што се изврши 30-ог новембра. Глас о тој сјајној победи пукне на све стране. Она осоколи Србе да се ни на томе не зауставе но да пођу даље. Знајући да Београд живи храном из Земуна, Карађорђе заузме острв спрам ушћа Саве у Дунав и пресече и тај довоз. Видећи да даље не може ништа учинити, Гушанац 10/22 декембра понуди предају, по којој је с крџалијама 17/29 декембра имао изаћи и отпловити низ Дунав к Видину. Митрополит Леонтије и мухасил водили су ове преговоре од стране Срба.
Али тек што се Срби обрадују да ће град добити у своје руке, везир београдски, Сулејман- паша, затвори на ново врата градска и објави Србима да су они уговарали с човеком који није имао никаквих права над градом и да је граду господар он, као царски политички чиновник. Паша им понуди и примирје за преговарање. Срби то примирје приме, али стану и опет мотрити на згодну прилику да се докопају града; и тако да делом сврше у своју корист што има да се преговара. Лицем трећи дан Божића, 27 декембра 1806, српски бећари уграбе овлаш затворену водену капију на Сави, заузму доњи град, и тако Сулејман-пашу склоне на предају. Српске старешине уговоре да паша и Турци могу остати и даље у Београду, но да оружја не носе и да се у горњи град не мешају. Сулејман-паши Карађорђе обећа да ће га испратити у Цариград.
Међутим Срби су због неизвршења фермана и због непокорности коју су му показали београдски Турци предузели и дипломатске кораке још пре енергичних мера оружаном руком. Мухасил се обраћао аустријским властима да Гушанцу, као одметнику султанову, храну не дају. Карађорђе се 3/15 новембра 1806 из Смедерева обраћао непосредно цару у Беч, молећи га да опсађеном Београду прекрати давање хране из Земуна. А још пре свршетка октобра, по Митровудне, буду упућени у Цариград на ново П. Ичко и још двојица, да на Порти, због неизвршења Фермана, изјаве да се договор квари и да се ни Срби држати Фермана више не могу, осим ако би нове заповести изашле и све се поправило.
Пошто се чишћење београдског града свршило у току декембра 1806 српским оружјем, и предмет се те жалбе сам собом расправио. В. Ст. Караџић је забележио како је после заузећа Београда Карађорђе послао Стевана Јевтића, свога писара у Цариград, да јави како је Београд очишћен од крџалија, него сад султан да пошље у њега своје људе. А бележи се како је у исти мах Карађорђе наређивао да се по Београду поруше све џамије осим Шарене, која је остала за богомољу још заосталим Турцима. Рат је Русији у то време био већ објављен; руска је војска ушла била у Влашку и у Молдавију. Више но икада дотле, Порти је било до тога да Срби остану на миру и да се десно крило руске војске не шири до Дрине и до граница босанских. Француски дипломатски извештаји из Цариграда јављали су у Париз како српски изасланици “дају уверења да неће ступати у савез с Русима” и “да су српски пуномоћници обећали да ће предати Београд и топове”. У тој тачци, о градовима, поглавито се и разилазе наша и турска версија о Ичкову Миру. С тим су се српски изасланици кренули из Цариграда пут Ниша и Београда око 19 јануара 1807. Међу тим на Шапцу се, после одласка Ичкова у Цариград, поновило исто непоштовање фермана које је било и на Београду.
После разбоја на Мишару задржали су се у Шапцу босански команданти, којима је пут за повратак био пресечен, с неким бројем својих људи. Ушавши на скоро по том у преговоре и у мирење с Турском, Срби ни против Шапца нису више ништа предузимали. Кад у Смедерево приспе мухасил Хасан-ага као извршник погодбе коју је Ичко уговорио у Цариграду, и кад не буде послушан од Гушанца и Сулејман-паше у Београду - Карађорђе, упутивши тога ради П. Ичка на ново у Цариград, покуша исту операцију мирења и на Шапцу. Шабачки босански команданти изјаве да они града предати не могу докле им њихов врховни заповедник, везир босански из Травника, то не одобри. Везир је из Травника био послао такву наредбу, али усмено, и пошто се тим нису хтели да задовоље команданти шабачки, добављена је, на послетку, и писана наредба, по којој су 26 јануара 1807 Бошњаци из Шапца изашли, предавши град Карађорђу, који га је тога дана, с добошима и свирком, српском војском свечано заузео. Тако су, на послетку, и Турци почели признавати, може бити по накнадним заповестима цариградским, Ичкову погодбу. У исто време је П. Ичко с одређеним новим чиновницима путовао из Цариграда за Београд.
Тим су начином с крајем јануара 1807 Срби добили у своје руке и градове Београд и Шабац, а с њима и цео Београдски Пашалук, осим градова Ужица и Сокола, у којима су се још находили Турци. Границе су пашалука, међу тим, биле раширене и у Видински и у Нишки Пашалук, а Београдски се Пашалук већ био претворио у нову Србију.
...Кад је 6 октобра 1813 стигао у Цариград глас да је турска војска опет заузела Београд, Шабац и Смедерево - три дана су по три пута пуцали топови у Цариграду и на Босфору у славу тога догађаја. ...
Завршетак Тако је завршен први српски устанак, започет пре сто година. Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах да је све пропало, јер је изгледало као да је све повраћено у стање пре 1804 године.
Остала је била, међу тим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког Уговора, да се Србима да је њихова унутрашња автономија.
То признање се није могло ни топовима ни ватром разрушити. У њему је најдрагоценија добит првога српског устанка; у њему је васкрс државе српске у XIX веку. Јер баш зато што су Турци с Букурешким Уговором тако поступали, неопходна су постала међу Русијом и Турском како објашњења у Цариграду (1818-1820) и у Акерману (1826), тако и нов рат с Русијом (1828 до 1829), којим се цело питање коначно завршило.
Али као год што би тешко што било од добитака првога српског устанка без другога (кнез - Милошева од 1815 године), тако ни други устанак не би могао ни постати без првога и без руско-турског Букурешког Уговора, и ако онда Срби о овоме последњем нису хтели ни да чују.
Међународни уговор какве велике силе с Турском био је једино јемство за ослобођење Срба. То су врло добро знали ови српски нараштаји од 1792 -1830. Међународни Букурешки Уговор био је средство којим су заиста спасени сви плодови првога устанка од првог до последњега, осим јединих градова у Србији. Тај уговор је помогао кнезу Милошу 1815 више но ишта друго: он је после спасао Србији и најмање село, ослобођено првим устанком. Али је цела истина и то, да је катастрофа од 1813 силно уназадила дело ослобођења српског и да би се оно много брже свршило без те катастрофе. Излишна би и беоплодна била дискусија о томе: да ли се та катастрофа могла избећи или не. С тога ми њу и не додирујемо.
Велика дела народна не знају за људе, за њихове задевице, њихове суревњиве жеље и зависти. Дела народна траже посленике и траже истрајност у послу, без обзира на осећаје, радости и жалости, љубав и мржњу, међусобне симпатије и антипатије тих посленика. Тога ради људи настају и престају, истискују се и смењују по својим знањима, врлинама, умешности, по својим страстима и слабостима, по свима случајностима среће - а дело народно стоји као светао споменик свеколикога заједничкога рада, у толико чвршће у колико је на ширим и поузданијим основама подигнуто.