Vaskrs države srpske
| Vaskrs države srpske (1904) Pisac: Novaković Stojan |
Beograd 1904, 37-60 217-218, 219-221
Po svome starom običaju, Turci se nimalo nisu koristili vremenom. Njihovo kolebanje da Srbima prvašnje umerene zahteve priznadu, kao što su pred jesen 1804 u izgled stavljali, u toliko je manje bilo opravdano, u koliko se u Beogradu življe pokazala njihova nemoć da među samim Turcima vaspostave red i da naredbama centralne vlasti pribave potpunu poslušnost i tvrđu bar među svojim najbližim ljudima. Uzalud su Turci želeli da u Beogradskom Pašaluku povrate stari red i da hrišćane oklevanjem i lepim načinom potčine, kad su hrišćani videli i njihovu neiskrenost, suviše providnu, i njihovu slabost i rđavu volju da što čine protiv neobuzdanih fanatika svoje vere. Srbi su dobro videli da se starinsko samovoljno i pusto turkovanje ipak više ceni u srcima Turaka, i onih što su tobože odani pravdi i umerenosti, nego priznanje kakvih bilo prava hrišćanima, jer im je to do kraja bilo i nepovoljno i odvratno.
Srbi su, međutim, kao organizovana celina snažili se već tim što su toliko vreme držali deset okruga Beogradskoga Pašaluka u potpunoj svojoj vlasti, i što je vremenom, iz dana u dan, raslo njihovo samopouzdanje. Posle odlaska Bećir-pašina, stvarni gospodar Beograda, Gušanac-Alija, krdžalijski starešina, pobrati se i izmenja poklone s Karađorđem, s Jakovom Nenadovićem i s Jankom Katićem, i tako se i među njima načini neko primirje, koje je trajalo sve do u leto 1805, gotovo do sukoba s Hafis-pašom. Davnašnja želja srpska da im se u seoski život Turci ne mešaju beše postala delo. Kako za gradove oni ni onako nisu marili, jer su gotovo sve starešine bili seljaci, a u gradovima su mahom stanovali Turci, - srpske su tadašnje želje bile izvršene u onom što su u rukama imali. I u toliko im se teže to iz ruku ispuštalo, što im je slađe bilo. Na tu osnovicu lako je bilo prionuti željama i idejama školovanih ljudi o vaspostavljanju države i slobode srpske. Neškolovane starešine znale su to takođe iz narodnih tradicija i pesama i osećajući po instinktu da njihovu poslu nešto nedostaje, lako su pristajali na svaku novu misao, koja bi tražila da se produži i utvrdi što oni behu tako srećno započeli i što im se tako bilo osladilo. Slast pune nezavisne vlasti nad zemljom i narodom i ponos da se to steklo oružanom rukom vršili su svoju privlačnu i zanosnu snagu nad ovim darovitim sinovima patrijarhalne slovenske prirode.
Spremajući se u proleće 1805 da po savetima iz Petrograda pošlju u Carigrad deputaciju, koja bi tamo, koristeći se pomoću i posredovanjem ruskoga poslanika, izložila zahteve narodne, srpske se starešine u aprilu sastanu na skušptini u Pećanima više Ostružnice, gde su hvatani računi potraživanja srpskog od Porte za troškove u borbi protiv sultanovih odmetnika dahija i gde se većalo šta da se preko deputacije traži kao zahtev narodni od Porte i od sultana. Niko tada još nije mislio da odriče ni sultansku vrhovnu vlast ni plaćanje sultanskih dažbina. Prota M. Nenadović priča kako su baš na toj skupštini u Pećanima raspravljani harački i poreski računi pašaluka i kako su novci predavani s odbitkom troškova na uzbijanje dahija i na odbranu od nasilja njihova. Pristajali su Srbi i na vrhovnu vlast sultanovu i na danak, s jedinom pogodbom da s turskim činovnicima i službenicima nikakva posla nemaju.
Tako su na toj skupštini 1-og maja 1805 potpisana punomoćstva izaslanicima za Carigrad: proti Aleksi Lazareviću iz Šopića, Stefanu Živkoviću i P. N. Čardakliji, koji ih je očekivao u Bukureštu. Istoga dana potpisana je na istoj skupštini velika adresa zahvalnosti caru ruskom za svekoliko dobro koje je Srbiji učinjeno. I izaslanici se preko Rumunije odmah krenu za Carigrad.
Svi ti uzroci zajedno, a naročito povoljan odgovor iz Rusije, kojega se značenje u taj mah u Srbiji preuveličavalo, učinili su da je sa svim sazrela i potpuno se Formulisala srpska želja za oslobođenje. Srbi su tada računali gotovo u tvrdo da će dobiti tražena prava, kad im je zauzimanje u Carigradu iz Petrograda obećano. S toga počnu misliti da ceo Beogradski Pašaluk zauzmu. Uzelo se kao povod što su se u tri još neočišćena okruga, u Užičkom, Požeškom i Sokoskom, bili nagomilali janjičari iz susednih oslobođenih okruga. Njihova se pretnja i jetkost pokazivala ovde onde na jugozapadnim granicama oslobođenih okruga. S toga srpske starešine, poslavši izaslanike u Carigrad i zahvalnu adresu caru ruskom, smisle da i te okruge očiste, te da ceo pašaluk, osim Beograda, sastave pod srpsku narodnu vlast. Negde oko toga vremena bez sumnje se prekinula i ona turska uprava, koja se, po zemunskim izveštajima, posle smrti dahija bila vaspostavila u Srbiji po varošima i po palankama.
A posledica je svih tih koraka, koji ni Turcima nisu ostali sakriveni, bila što je i Porta, u proleće 1805, počela već da srpski ustanak u Beogradskom Pašaluku ceni mnogo oštrije no prošle godine. Na Porti se brzo opazilo da se srpski ustanici ne bore ni protiv sultanskih odmetnika ni protiv nasilnika toliko koliko protiv turske vlasti u opšte. Najveći dokaz za to bilo je traženje inostranog jemstva i šiljanje deputacije u Petrograd. Pored svekolikog krijenja Porti je ovo poslednje poznato bilo. A još se ne zna kojega su vremena izdane naredbe Hafis-paši u Nišu, da s vojskom pođe u Beogradski Pašaluk i da u njemu red vaspostavi. Hafis-paša je bio smislio koncentričan napad na Srbiju, iz Niša, iz Užica, iz Smedereva, a može biti i iz Karanovca. Toga radi su Užice i Smederevo zarana pokvarili pređe ugovoreni sporazum sa Srbima, a u Užice su došle janjičarske čete. Srbi počnu u junu, napadanjem na Karanovac, koji 29 juna uzmu. I napad na Užice svrši se 20-og jula povoljno po Srbe. Posledica ovih vojničkih dela bilo je potpuno oslobođenje Užičkog, Požeškog i Sokoskog Okruga. Tako je tada, jula 1805, u srpsku vlast došao ceo Beogradski Pašaluk.
Pošto se očekivao i glavni napad od Niša, prekomoravska vojska, pod komandom Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, utvrdi se na Ivankovcu, na desnoj strani Morave, nedaleko od Ćuprije. Karađorđe se smesti s većom vojskom na Gilju kod Jagodine. Hafis- paša udari s glavnom silom od Paraćina, s namerom da ustanak smrvi i Beogradski Pašaluk povrati u red. To su bili prvi vojnički koraci same Porte protiv ustanika, i u njima se videlo kako je Porta mislila o ustanku i zimi i u proleće 1805. Kad 6-og avgusta 1805 Hafis-paša udari na Ivankovac, Karađorđe pređe Moravu i Hafis-paša se sa svim slomi i razbije na Ivankovcu i na Paraćinu 6-og i 7-og avgusta, tako da se odmah povukao natrag k Nišu. U skoro po tom Srbi se koriste nekom svađom s Turcima Smederevcima i u početku novembra isteraju Turke iz Smedereva i usele se u taj grad.
Dok se tako radilo u Srbiji, izaslanici u Carigradu, naravno, nisu mogli ništa svršiti. Oni su u ministarstvu u Petrogradu (7-og dekembra 1805) kazivali kako su imali nalog: da u Carigradu traže da se Srbima u ruke preda cela uprava zemlje (zajedno s gradovima), tako da se Turci ni u što ne mešaju; da se iz Srbije istrebe nemirni Turci, a trgovci i ostali mirni Turci da mogu i dalje u Srbiji stanovati; da sultan kod Austrije izradi da se obustavom davanja hrane nagnaju Turci u Beogradu i u Šapcu da se takođe pokore. Za gore pomenuta prava, govorili su izaslanici u Petrogradu, oni su imali nalog da danak i povećaju s kojom hiljadom groša i da prime obavezu da po sultanovoj zapovesti Srbija vojuje u Evropi protiv njegovih buntovnika. Izaslanici su saopštili da su u ovom smislu molbu za sultana predali 1-oga juna 1805. S drugih strana znamo da je ta molba predusretnuta rđavo, jer je samo potvrdila što su Turci znali s drugih strana. U ono isto vreme kad su Srbi više Ćuprije razbili Hafis- pašu, znalo se u ruskom poslanstvu da je vreme da se spasavaju srpski izaslanici, te se oni 11-og avgusta ukrcaju na rusku lađu i otplove u Odesu, odakle su 13-og oktobra 1805 u Petrograd prispeli. Oni su se odatle vratili u Srbiju tek u proleće 1806 godine.
Može se misliti kakav su utisak glasovi o nesreći Hafis-pašinoj učinili u Carigradu. Porta odmah naredi rumelijskom valiji Ibrahim-paši od Skadra i bosanskom veziru da dignu svukoliku vojsku od Rumelije i od Bosne, pa da ustanak u Beogradskom Pašaluku uguše. Toga radi je Turska i od Austrije moralnu pomoć tražila. Zapovesti o novom vojevanju izdane su odmah u jesen 1805, s tim da se još te zime stane spremati sve što treba, pa da se na Beogradski Pašaluk udari rano s proleća. Karađorđe je još 30-og novembra 1805 sa starešinama javljao caru Aleksandru kako se sultan na Srbe rasrdio i kako se protiv Srbije kupi bezbrojna turska vojska po Bugarskoj i po Bosni. Turci u gradovima u Srbiji, koji su gotovo svi načinili bili kao neke privremene ugovore s ustanicima da na miru žive, povuku se natrag i pokažu da nastaje novo stanje, po kome su srpski ustanici u sukobu ne više s odmetnicima i dahijama nego s celim Turskim Carstvom. I beogradski mir s Gušancem Alijom, krdžalijskim zapovednikom, koji je trajao više od godine dana, prekine se, a tako i onaj sa Turcima Šapčanima. Obe strane zauzmu položaj pažnje i nepoverenja. Opsada Smedereva, koja je odmah te jeseni nastala, poslužila je zgodnom prilikom za međusobno češće dogovaranje srpskih starešina i za gdekoje zajedničke korake.
Dogovori su uzeli za predmet i diplomatske i vojničke korake. Uza sve junaštvo srpske su starešine uvek znale da je njihova vojnička snaga nedovoljna i da se u nju za sve slučajeve pouzdati ne mogu. S toga se uvek mnogo polagalo na pomoć velikih država koje su Turskoj mogle zakone propisivati. Rusija i Austrija su bile te države za koje se mislilo da jedine mogu pomoći.
Još valjda ispod Smedereva, u jesen 1805, Karađorđe se obraćao za diplomatsku pomoć vlaškom knezu K. Ipsilantiju. Ovaj je 3-eg novembra 1805 izveštavao ruskoga ministra inostranih dela, kneza Čartoriskog, napominjući mu kako je uputio Karađorđa da se obrati Italinskom, ruskom poslaniku u Carigradu. I to je izvršeno, ali je Italinski o tome samo izvestio svoga ministra, tražeći uputstva. Malo poznije, 30 nov. 1805, srpske su se starešine (Karađorđe i prota M. Nenadović) molili carevima austrijskom i ruskom da pomognu Srbiji. U početku januara izrađena je na skupštini nova predstavka (od 12 januara 1806) o pravima, i upućena je carevima po naročitim izaslanicima, koji su u polovini februara 1806 u Beču saslušani. Usled toga su od strane Rusije i Austrije činjeni naročiti koraci u Carigradu. Car Franja se i ličnim pismom obraćao sultanu. Ali ti koraci nisu imali uspeha. S krajem 1805, posle Napoleonovih pobeda na Austerlicu nad Austrijancima i Rusima i posle austrijskog požunskog ugovora o Napoleonovu zauzimanju nekadašnje mletačke Dalmacije, položaj se u Carigradu sa svim promeni. Uticaj Francuske u toliko se većma snažio, što se ona prema Austriji i Rusiji silnija pokazivala. Turci su se tada još mnogo uzdali u taj politički pojav.
Mnogo veću vrednost od ovih diplomatskih koraka imali su u praktici koraci vojnički, koje su srpske vojvode smislile u isto vreme, i ako su se, može biti, u njih manje uzdale.
Tada je smišljen način odbrane, slavan i dostojan hvale u svakom pogledu. Srpske starešine odluče da radi odbrane od novog napada koji je na njih Porta spremala pođu sami napadu na susret što pre i iznenada, zimi, kad Turci obično ne ratuju, i da tim ujedno rašire svoju oblast, naročito s istočne i južne strane, otkuda su se i imali nadati najsilnijem napadu. Tako se istom tada, pred kraj 1805, kada se Turska spremala da ustanak konačno smrvi, počelo lomiti s Beogradskim Pašalukom i pomišljati na širu srpsku otadžbinu. Izgleda da je Bogojavljenje 1806 bilo određeno kao rok za početak ove nove akcije. I Karađorđe je tada sišao k Beogradu, a i Bošnjaci su počeli da krstare po Mačvi i da narod u pokornost sultanu povraćaju.
Na istoku je izletanje srpsko bilo propraćeno potpunom srećom. P. Dobrnjac odmah zauzme Paraćin, Ražanj i dođe pod Aleksinac, a Mladen Milovanović zauzme Kruševac i očisti Kruševački Okrug. - Milenko Stojković, veštim noćnim prepadom zauzme Poreč i krene ka Kladovu i k Negotinu, ne mogavši, do duše, zauzeti ta dva mesta, ali raširivši ipak srpsku vlast na istočnu stranu Miroča. Čuveni Pasvanoglu pođe s najodabranijom svojom vojskom da pokuša sreću s ustanicima s južne strane njegove oblasti, kako bi ih u njihovu glavnome kretanju pomeo. Ali Petar Dobrnjac i Paulj Matejić iz Meljnice dočekaju ga na nekakvim urvinama, severno od Soko-Banje, i razbiju tako, da mu je vojska prsla bez traga na sve strane. To je bilo februara 1806. Kapetan Radič Petrović pošao je k Novom Pazaru. S početka srećna, njegova je ekspedicija obrnula po tom nesrećno, jer su na Cveti, 25 marta 1806, Turci zapalili Studenicu, razbivši pre toga srpsku vojsku. Rudnički vojvoda Milan Obrenović bio je bolje sreće, raširivši tada srpsku oblast do Višegrada i do Mokre Gore. Prilikom ovoga pohoda izabrao je mesto za Deligrad. Kapetan Vuča Žikić, rodom iz Mavrova u Makedoniji, austrijski oficir, koji je odmah prešao k braći svojoj u Srbiju.
Mada je glavni napad turski smišljen bio s istoka, vojska bosanska živo počne navaljivati još rano u proleće, zauzevši zapadne krajeve. Jedan je boj s Bošnjacima bio 3-eg aprila na Čučugama blizu Uba. Po tom se nešto mirovalo radi rusko-austrijske diplomatske akcije u Carigradu, ali se među tim živo spremao na Srbe glavni napad i iz Bosne i od Niša u julu. I ako su još novembra počeli se obraćati za pomoć silama zaštitnicama, Rusiji i Austriji, primivši poruku iz Petrograda da opet pošlju deputaciju u Carigrad, Srbi su to i učinili, odredivši za izaslanike Petra Ička, kneza Milića i Živka Paraćinca. Oni su otišli u Carigrad odmah i trebalo je da se koriste posredovanjem Rusije i Austrije. Po pismu Karađorđevu od 29 maja 1806 kao da je za to i neke nade bilo. Među tim je ta nada bila varljiva, i kad je posredovanje rusko- austrijsko odbijeno - i P. Ičko se, kako izgleda, vratio u Srbiju pred rat (u junu) radi novih dogovora, pošto se tek tada imao početi pravi napad na Srbiju (u početku jula 1806), onaj što se još od prošle zime spremao. Tada su Karađorđe i Mladen Milovanović pisali i ruskom poslaniku Italinskom, da savetima pomogne glavnome srpskome izaslaniku P. Ičku. Oko polovine jula P. Ičko je prošao kroz Bukurešt. Na ruske ljude, ni na kneza vlaškog K. Ipsilantija, ni na konsula L. Kirika, ni na poslanika Italinskog u Carigradu, P. Ičko nije učinio veoma povoljan utisak. Činio im se čak i sumnjiv. Međutim uticaj je ruski u to vreme u Carigradu sve većma slabeo, i Srbima su u taj mah mogli pomoći samo Francuzi. To su i Rusi znali, i s toga su bili hladniji prema miroljubivijim Srbima.
Ali kao god što ni u početku 1806 nije Srbima pomogla diplomatska akcija, tako je bilo i u julu 1806. Više je vredilo što je akcija vojnička svuda vršena sa srećom, preko svakog očekivanja. Još 3-eg aprila podrinske vojvode su razbile u Tamnavi na Čučugama Osmana Džoru; prota Milutin iz Guče iz Dragačeva razbije 22 maja sarajevsku vojsku pod Ordagom nedaleko od Požege; Karađorđe sa šumadijskim vojvodama razbije 20-og jula 1806 Hadži-bega Srebrničkog na Bratačiću, zapadno od Valjeva, a glavnu bosansku vojsku istoga dana uzbiju na Krnjiću i na Mesarcima Janko Katić (plativši i sam glavom tu pobedu) i podrinske vojvode. Pošto su tako Bošnjaci uzbijeni na celoj liniji - Karađorđe pođe napred k Šapcu, i na Mišaru im, 1-og avgusta 1806, da glavnu bitku, u kojoj ih razbije tako silno, da su Srbi s te strane mogli te godine biti već sa svim na miru. Granice se odmah po tom povrate po starom.
Ne manje je bila srećna i borba na Moravi oko Deligrada. Tada je Deligrad zaslužio veliko ime svoje. Šest nedelja su srpski šančevi odbijali bombardanje i silne napade mnogobrojne vojske rumelijskog valije Ibrahim-paše, pod slavnom komandom Petra Dobrnjca. U početku avgusta Srbi pod Stanojem Glavašem izvrše vrlo uspešnu diversiju na Prokuplje. Nešto to, nešto unutrašnje nedaće u turskoj vojsci, nešto veliki Karađorđev uspeh na Mišaru sklone Ibrahim-pašu te odstupi pozadi Aleksinca. Srbi pođu za njim, i tu se 22-23 avgusta sukobe s njim na novo, razbiju ga i uzbiju konačno k Nišu. S tim se i svršilo veliko i znamenito vojevanje 1806 godine, sa slavnim i značajnim uspehom srpskim. Time je upravo, oružjem na bojnom polju, postala sadašnja Srbija kao celina državna.
Ovi događaji i sve veće preoblađivanje francuskog uticaja u Carigradu sa svim su promenili politički položaj. Davnašnji rusko-austrijski i naročito potonji rusko- turski savez (obnovljen još u septembru 1805) klonili su se kraju. Sve je to bilo posledica pobede Francuske nad austrijskom vojskom i Francuske okupacije Dalmacije, ustupljene Francuzima Požunskim Mirom na kraju 1805. Rusi su svima tim događajima bili naročito potreseni. Ruska posada u Krfu zapala je svima tim promenama u veoma nezgodan položaj.
Još od proleća 1806 ruska se vojska počela skupljati na tadašnjoj rusko-turskoj granici. U Petrogradu se od početka te godine počela obraćati veća pažnja Srbiji i Crnoj Gori, i počelo se misliti da se ruska flota na Jadranskom Moru (koja se nalazila tamo radi Jonskih Ostrva) sa Srbima stavi u zajednicu protiv Francuskog utvrđivanja u Dalmaciji. Ruski glavni komandanat s turske granice, đeneral Miheljson, tražio je neposredne veze s Karađorđem. Ustanak srpski privlačio je pažnju obe strane, i neuspeh turskih vojvoda u letnjem vojevanju 1806 dobivao je vanredno značenje. Pošto je Napoleon, i posle požunskog pomirenja s dotadašnjim ruskim saveznikom Austrijom, ostao i dalje u ratu s Rusijom i spremao se da Ruse napadne iz Poljske - trebalo mu je da Turska Rusiju napadne s juga, te da mu pomogne. S početkom avgusta 1806, u Carigrad je stigao novi poslanik Francuski, đeneral Sebastijani, sa naročitim zadatkom da Tursku uvuče u rat s Rusijom. Čim se na tome počelo raditi u avgustu 1806 - srpsko je pitanje, posle sjajnih pobeda u julu i avgustu, iskočilo na prvi red. Za rat s Rusijom pobunjena je Srbija bila Turcima samo jedna opasnost više. Pošto vojvode turske nisu mogle da Srbiju pokore, neophodno je bilo miriti se s ustanicima. Turski državnici se tada vešto koriste prisustvom Petra Ička i srpskih izaslanika u Carigradu, za koje se do skora malo marilo. Pregovori se odmah počnu, i u skoro, s krajem avgusta, svrše. Pregovaralo se na osnovu srpskih zahteva od 1805 i 1806 (12-og januara). Turci prime i srpsku avtonomiju i ustanovljenje vrhov-noga kneza i plaćanje odsekom sviju dažbina. Odrede po želji srpskoj muhasila (vrhovnog Finansijskog činovnika) i naimenuju na to mesto nekakvog carinskog višeg činovnika Hasan-bega, koji je boravio u Nišu i kojeg su Srbi znali kao dobra čoveka. Po našim versijama Turci su pristali i da gradove ustupe na čuvanje Srbima zajedno s turskom regularnom vojskom. Turske versije pak glase o tome drugojačije. U sela Turčin, pa ni spahija, po tom ugovoru nije smeo izlaziti. Spahijama se imalo plaćati odsekom što im je po starinskim pravima pripadalo. To su bili glavni osnovi. Oni su P. Ičku odmah saopšteni na pismeno, u službenoj obaveznoj formi. Jedna je tačka nedostajala, kao i u pregovorima s Bećir-pašom, tačka najznačajnija - jemstvo za stalnost i trajanje! Porta je, radi tobožnjeg dostojanstva, izbegavala da u to uđe. Na Srbima je bilo da se za to staraju, ali izgleda da se u taj mah oni za to mnogo starali nisu.
Čim su se na Porti tako bili pogodili s P. Ičkom, iznese se predmet pred Divan zajedno s predlozima rumelijskog valije Ibrahim-paše, kojemu je bilo povereno umirenje Srbije. Ibrahim-paša je tražio novu vojsku i povećanje sredstava. Divan odluči da se Srbiji dadu tražene povlastice, i na osnovu toga se napiše ferman o tome i uputi Ibrahim-paši, rumelijskom valiji u Niš, da ga on, kao punomoćnik, objavi i izvrši. Pošto su te odluke bile protivne željama i predlozima Ibrahim-pašinim, a on je o toj odluci ranije izvešten bio, on primi naredbe Portine, obustavi ratovanje, ali se ukloni u Bitolj pod nekim neznačajnim izgovorom, kao da je tamo buknula nekakva buna. Pošto se on uklonio, stigne u Niš P. Ičko, kao glavni punomoćnik srpski, s carskim tatarinom. On je nosio Portino pismo Ibrahim-paši, kojim mu se nalaže da se upravlja po fermanu, da mir i oproštaj, po sultanskoj naredbi, objavi celoj Srbiji; da Hasan- agu, nekadašnjeg carinara, postavi kao muhasila (najvišeg finansijskog činovnika) za većila, t. j. zastupnika carskog u izvršenju toga posla. Osim toga je P. Ičko nosio hrisovulju (valjada hati-šerif) od sultana srpskom Savetu. Kako Ibrahim-paše nije bilo u Nišu, taj je pocao naišao na prvu smetnju, jer ne beše određenog i opunomoćenog činovnika da izvršenje naredi. P. Ičko mu piše po naročitom pismonoši u Bitolj, zamolivši ga da odlukama Divana ovu smetnju na put ne stavlja Ibrahim-paša kao da je tražio novaca, i ne mogući ništa drugo, nađe da taj posao ne pripada njegovu delokrugu već delokrugu bosanskoga vezira. Videći P. Ičko da tu smetnju ne može savladati, skloni muhasila Hasan-agu da pođe s njim ; iz Srbije mu se pošlju dvadeset i četiri sjajno odevena odabrana pratioca, s kojima, negde na kraju septembra, stigne u Smederevo, sjajno dočekan od Karađorđa i od Saveta.
Srpske su starešine u Smederevu dobro primile ove odluke. Pošto su pred njima bila dva nesvršena posla, uzeće Beograda i Šapca, i s time potpuno očišćenje Srbije od Turaka, oni uoče kao glavni svoj interes, da se muhasilovim punomoćstvima koriste, te da očiste Beograd i Šabac.
Opsada je Beograda po drugi put započeta baš na Spasov dan, 10 maja 1806 godine, ali se konačno nije moglo ništa započeti, jer je vojska imala posla po granicama. U Beogradu je sva vlast bila u rukama Gušanca-Alije, vojnog zapovednika. Pravi starešina, Sulejman- paša, vezir, nije smeo preko Gušančeve volje ništa činiti. Muhasil, kao većil, objavi i gradovima Beogradu i Šapcu, da po najvišoj odluci rat prestaje na sve strane. U Beogradu se, po želji Gušančevoj i Sulejman-pašinoj, ugovori četrnaesto-dnevno primirje. Beograđanima se tada dopusti da se mogu snabdeti drvima. Među gradskom upravom i Srbima počne uporna borba oko muhasila. Znajući kako se 1804 Bećir-paša odmah promenio, čim je ušao u grad, Srbi nisu hteli da između sebe puste muhasila, nego su mu stan namestili na Vračaru, između jedne i druge vojske, kod nekakva mosta. Odatle muhasil izvesti vezira i pozove ga da pošlje zastupnike svoga dvora da čuju ferman i naredbe Divana. Iz grada odgovore po izaslanicima da to nije u redu, jer se fermani nikada nisu čitali na Vračaru no u Beogradu, i ako se tako počne kako sad hoće muhasil, biće sramota za celo tursko pleme. Opominjali su muhasila da on to i sam zna, i odričući da sleduju pozivu da saopštenje fermana saslušaju na Vračaru, izjavljivali su gotovost da to izvrše u Beogradu. Pošto na to muhasil nije hteo pristati, zaištu kopiju toga Fermana. Kad im se to po volji učini, stanu govoriti kako je sve to neprijateljskom obmanom falsifikovano. Tako su oni u gradu radili, očekujući da se ipak neće održati odluke koje je Ičko iz Carigrada doneo i da će se vremenom sve nekako promeniti.
Srpske se starešine zateku na novo u položaju još gorem no što je bio onaj u jesen 1804 sa Bećir-pašom. U ovaj mah im je javljeno da imaju i odobrenje, i sultansko i divansko, za tražene povlastice, ali niti se tome htede pokoriti glavni izvršnik, rumelijski valija Ibrahim-paša Bušatlija, niti gradske beogradske starešine. Jedini što je Divan i sultana slušao bio je muhasil i većil Hasan-aga, za kojega se lako moglo misliti da to čini po svojim ličnim interesima, i kojega se radnja, lišena prethodne starešinske naredbe za izvršenje, mogla lako oporeći kao nepravilna.
Izgubivši u ovom pregovaranju oktobar 1806, Srbi smisle da P. Ička pošlju na novo u Carigrad, da se na to žali kome treba. Ali uverivši se da s Turcima najbolje svršava koji sam svrši što mu treba, pa posle pregovara, počnu pod Beograd pribirati vojsku i stezati opsadu. Kad im pred kraj novembra 1806 prebegne Konda, hrišćanin iz Epira, dotle kao krdžalija u službi Gušančevoj u Beogradu, smisli se plan da se uzme beogradska varoš, što se izvrši 30-og novembra. Glas o toj sjajnoj pobedi pukne na sve strane. Ona osokoli Srbe da se ni na tome ne zaustave no da pođu dalje. Znajući da Beograd živi hranom iz Zemuna, Karađorđe zauzme ostrv spram ušća Save u Dunav i preseče i taj dovoz. Videći da dalje ne može ništa učiniti, Gušanac 10/22 dekembra ponudi predaju, po kojoj je s krdžalijama 17/29 dekembra imao izaći i otploviti niz Dunav k Vidinu. Mitropolit Leontije i muhasil vodili su ove pregovore od strane Srba.
Ali tek što se Srbi obraduju da će grad dobiti u svoje ruke, vezir beogradski, Sulejman- paša, zatvori na novo vrata gradska i objavi Srbima da su oni ugovarali s čovekom koji nije imao nikakvih prava nad gradom i da je gradu gospodar on, kao carski politički činovnik. Paša im ponudi i primirje za pregovaranje. Srbi to primirje prime, ali stanu i opet motriti na zgodnu priliku da se dokopaju grada; i tako da delom svrše u svoju korist što ima da se pregovara. Licem treći dan Božića, 27 dekembra 1806, srpski bećari ugrabe ovlaš zatvorenu vodenu kapiju na Savi, zauzmu donji grad, i tako Sulejman-pašu sklone na predaju. Srpske starešine ugovore da paša i Turci mogu ostati i dalje u Beogradu, no da oružja ne nose i da se u gornji grad ne mešaju. Sulejman-paši Karađorđe obeća da će ga ispratiti u Carigrad.
Međutim Srbi su zbog neizvršenja fermana i zbog nepokornosti koju su mu pokazali beogradski Turci preduzeli i diplomatske korake još pre energičnih mera oružanom rukom. Muhasil se obraćao austrijskim vlastima da Gušancu, kao odmetniku sultanovu, hranu ne daju. Karađorđe se 3/15 novembra 1806 iz Smedereva obraćao neposredno caru u Beč, moleći ga da opsađenom Beogradu prekrati davanje hrane iz Zemuna. A još pre svršetka oktobra, po Mitrovudne, budu upućeni u Carigrad na novo P. Ičko i još dvojica, da na Porti, zbog neizvršenja Fermana, izjave da se dogovor kvari i da se ni Srbi držati Fermana više ne mogu, osim ako bi nove zapovesti izašle i sve se popravilo.
Pošto se čišćenje beogradskog grada svršilo u toku dekembra 1806 srpskim oružjem, i predmet se te žalbe sam sobom raspravio. V. St. Karadžić je zabeležio kako je posle zauzeća Beograda Karađorđe poslao Stevana Jevtića, svoga pisara u Carigrad, da javi kako je Beograd očišćen od krdžalija, nego sad sultan da pošlje u njega svoje ljude. A beleži se kako je u isti mah Karađorđe naređivao da se po Beogradu poruše sve džamije osim Šarene, koja je ostala za bogomolju još zaostalim Turcima. Rat je Rusiji u to vreme bio već objavljen; ruska je vojska ušla bila u Vlašku i u Moldaviju. Više no ikada dotle, Porti je bilo do toga da Srbi ostanu na miru i da se desno krilo ruske vojske ne širi do Drine i do granica bosanskih. Francuski diplomatski izveštaji iz Carigrada javljali su u Pariz kako srpski izaslanici “daju uverenja da neće stupati u savez s Rusima” i “da su srpski punomoćnici obećali da će predati Beograd i topove”. U toj tačci, o gradovima, poglavito se i razilaze naša i turska versija o Ičkovu Miru. S tim su se srpski izaslanici krenuli iz Carigrada put Niša i Beograda oko 19 januara 1807. Među tim na Šapcu se, posle odlaska Ičkova u Carigrad, ponovilo isto nepoštovanje fermana koje je bilo i na Beogradu.
Posle razboja na Mišaru zadržali su se u Šapcu bosanski komandanti, kojima je put za povratak bio presečen, s nekim brojem svojih ljudi. Ušavši na skoro po tom u pregovore i u mirenje s Turskom, Srbi ni protiv Šapca nisu više ništa preduzimali. Kad u Smederevo prispe muhasil Hasan-aga kao izvršnik pogodbe koju je Ičko ugovorio u Carigradu, i kad ne bude poslušan od Gušanca i Sulejman-paše u Beogradu - Karađorđe, uputivši toga radi P. Ička na novo u Carigrad, pokuša istu operaciju mirenja i na Šapcu. Šabački bosanski komandanti izjave da oni grada predati ne mogu dokle im njihov vrhovni zapovednik, vezir bosanski iz Travnika, to ne odobri. Vezir je iz Travnika bio poslao takvu naredbu, ali usmeno, i pošto se tim nisu hteli da zadovolje komandanti šabački, dobavljena je, na posletku, i pisana naredba, po kojoj su 26 januara 1807 Bošnjaci iz Šapca izašli, predavši grad Karađorđu, koji ga je toga dana, s dobošima i svirkom, srpskom vojskom svečano zauzeo. Tako su, na posletku, i Turci počeli priznavati, može biti po naknadnim zapovestima carigradskim, Ičkovu pogodbu. U isto vreme je P. Ičko s određenim novim činovnicima putovao iz Carigrada za Beograd.
Tim su načinom s krajem januara 1807 Srbi dobili u svoje ruke i gradove Beograd i Šabac, a s njima i ceo Beogradski Pašaluk, osim gradova Užica i Sokola, u kojima su se još nahodili Turci. Granice su pašaluka, među tim, bile raširene i u Vidinski i u Niški Pašaluk, a Beogradski se Pašaluk već bio pretvorio u novu Srbiju.
...Kad je 6 oktobra 1813 stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo - tri dana su po tri puta pucali topovi u Carigradu i na Bosforu u slavu toga događaja. ...
Završetak Tako je završen prvi srpski ustanak, započet pre sto godina. Poslenicima njegovim i celome ondašnjem narodu činilo se u taj mah da je sve propalo, jer je izgledalo kao da je sve povraćeno u stanje pre 1804 godine.
Ostala je bila, među tim, jedna jedina skupocena tekovina netaknuta. To je svečano priznanje Portino u osmom članu Bukureškog Ugovora, da se Srbima da je njihova unutrašnja avtonomija.
To priznanje se nije moglo ni topovima ni vatrom razrušiti. U njemu je najdragocenija dobit prvoga srpskog ustanka; u njemu je vaskrs države srpske u XIX veku. Jer baš zato što su Turci s Bukureškim Ugovorom tako postupali, neophodna su postala među Rusijom i Turskom kako objašnjenja u Carigradu (1818-1820) i u Akermanu (1826), tako i nov rat s Rusijom (1828 do 1829), kojim se celo pitanje konačno završilo.
Ali kao god što bi teško što bilo od dobitaka prvoga srpskog ustanka bez drugoga (knez - Miloševa od 1815 godine), tako ni drugi ustanak ne bi mogao ni postati bez prvoga i bez rusko-turskog Bukureškog Ugovora, i ako onda Srbi o ovome poslednjem nisu hteli ni da čuju.
Međunarodni ugovor kakve velike sile s Turskom bio je jedino jemstvo za oslobođenje Srba. To su vrlo dobro znali ovi srpski naraštaji od 1792 -1830. Međunarodni Bukureški Ugovor bio je sredstvo kojim su zaista spaseni svi plodovi prvoga ustanka od prvog do poslednjega, osim jedinih gradova u Srbiji. Taj ugovor je pomogao knezu Milošu 1815 više no išta drugo: on je posle spasao Srbiji i najmanje selo, oslobođeno prvim ustankom. Ali je cela istina i to, da je katastrofa od 1813 silno unazadila delo oslobođenja srpskog i da bi se ono mnogo brže svršilo bez te katastrofe. Izlišna bi i beoplodna bila diskusija o tome: da li se ta katastrofa mogla izbeći ili ne. S toga mi nju i ne dodirujemo.
Velika dela narodna ne znaju za ljude, za njihove zadevice, njihove surevnjive želje i zavisti. Dela narodna traže poslenike i traže istrajnost u poslu, bez obzira na osećaje, radosti i žalosti, ljubav i mržnju, međusobne simpatije i antipatije tih poslenika. Toga radi ljudi nastaju i prestaju, istiskuju se i smenjuju po svojim znanjima, vrlinama, umešnosti, po svojim strastima i slabostima, po svima slučajnostima sreće - a delo narodno stoji kao svetao spomenik svekolikoga zajedničkoga rada, u toliko čvršće u koliko je na širim i pouzdanijim osnovama podignuto.