Васа Решпект/XXVI
| ◄ XXV | XXVI | ► |
XXVI
У Ј. Решпект у тамници чами. Строг тамничар, не да му шта он жели. Особито роб који је једанпут побегао, јако се пази, и тамничари крвавим очима на њих гледају. Но Аница зна себи наћи кључа да се отвори тамница и да му може при руци бити.
И овај тамничар има породице, има женске деце, велике кћери, живу жену. Женске су у таквим стварима најприступније. Тамничар никад није богат, и породица је увек у нужди, баш ако би се њему самом и добро водило. Аница даје поклоне његовој жени и кћери. Ове се мало по мало сажале, плачу пред оцем да се смилује на сироту Аницу и да мекше са Решпектом поступа. Само треба тамничар са Аницом у његовој кући два-трипут да се разговара, па ће већ и он попустити.
И доиста, тако и би: тамничар је попустио, са Решпектом уљудно се влада. И он је стари солдат, има ране као и Решпект, а и војничка срећа није сваком једнака. Решпект мало чита, па опет штогод деље; као старијем робу каткад му се и у "комисном"[1], "ординарном"[2] послу кроз прсте гледало. Опет је његову стару ноту започео: меће на лутрију. И доиста, нечувено је ту срећан био: не прође месец, па што то добије. И тамничару је казао једну нумеру коју је снивао; то је било 48; доиста лепа нумера, опомиње на буну, и добије на "соло" педесет форинти. Ту је већ тамничар био сасвим умекшан. Па и Решпект, кад би добио, увек би тамничарова породица преко Анице што добила. Па онда, тамничар је радо пио, као сви тамничари. Па код његове куће да донети вина, а он онда седне, па приповеда где је као солдат био, како се тукао против "карбонарија"[3], како је прошао "болоњезижен"[4], "модињезижен",[5] и чак у Манфредонији, и каква се добра вина онде добије за неколико "бајаки".[6]
Решпекту није стало до новаца; и на што му, на што би потрошио? Но ипак чува новац кад добије на лутрији, нешто да Аници, каткад и половину, а друго за себе држи и с њима спава. Он би дао све Аници, али он познаје добро Аницу. Њему да олакша, издаће много, па може бити да, кад он умре, неће јој ништа остати. Зато мора да се за њу брине. Засад Аници много не треба. Сад Решпект, да није роб, сасвим би му се стање олакшало, јер је умро чика Јоса и стрина, а тако гласи тестамента да главни наследници Решпекту на годину приличну своту издавати морају, откуда би помало живети могао. Чика Јоса је зато такву наредбу начинио, јер је Решпекта држао за расипача, па, ако би му одједаред све издали, да би потрошио. И ту се чика Јоса хтео за Решпекта да побрине да сасвим не пропадне. Тако Решпекту дани пролазе без икаква изгледа. Баш и да изиђе, шта би радио? Баш и што би могао живети, за рад никакав није у мирно, обично доба, а њему за љубав, богме неће се буне правити. Нити је ратар, нити је трговац, нити занатлија, нити за чиновника. Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега радње нема! Да се могао како год ослободити, па тамо, у Америци, нашао би себи посла, али овако, за сваки случај, у рођеној отаџбини је у заточењу. Па онда га још једна велика брига једе: шта ће бити од Анице? Зар она једнако да буде роба робиња? Какав је то за њу живот? Он се више пече за Аницу него она сама за себе. Она се опет више пече за њега него за себе. Сад тек осећа бољу Решпект. Сад се тек гризе зашто се још у детињству није њојзи зарекао да се никад од ње откинути неће, као што је она већ у првом детињству своје срце с његовом судбом завезала. И он је све то у детињству виђао, оно прво, детињско, најнежније пожртвовање, кад га већ и отац презрео. И да се првој лучи љубави одазвао, да се Аници приљубио онда кад га први пут Аница са Матилдом у шетњи видела, да је од себе отискао тог злог демона, да се није сплео с Матилдом - какви срећни и он и Аница! Јер Аница није обично створење, јер је у њу накаламљен онај добар човечански демон који блуди, појави се у једном човеку, изгуби се, да после опет у каквом нараштају ускрсне.
Аница пак, у толикој патњи научена, срећна је само кад Решпекта види, кад његову реч чује, јер, нека говори ко шта хоће, пред њом је Решпект од главе до пете поштен човек и племенит карактер. Тако и сиротој Аници пролазе дани.
Стекао сам једног пријатеља у Ј., који ми кад и кад пише шта Решпект ради, јер ми га је жао, па да је најгори човек, после толике патње заслужио у да му се све опрости. Тај пријатељ од неког времена пише ми да је Решпект све слабији: ваљда му влага шкоди, или му је под дугим јармом иначе тело клонуло; али пише да му је дух стари остао. И сад би желео још једаред на коња сести, па за какву поштену ствар јуначки да падне, само да не умре у казамату. Тај пријатељ је доктор војни, који га у нужди походи.
И на то се увек тужио да је у детињству оцу гледао по вољи што учинити: каткад сам је узео чизме очине, вели, да очисти, а отац му тргне из руке, па каже да то није његов посао, и ма шта да је добро урадио, отац не би показао, вели, задовољство, већ би матери рекао: "Дете је као кер: одмах се обезобрази како му добру реч даш. Увек му треба намргођено лице показати". И тако мати му зарана умре, а отац жесток, напрасит, намргођен. Изгубио је веру да он има кога свога на свету ко њега љуби. А ко ту веру изгуби, тај је целог века незадовољан жалосник. То је, вели, узрок што се у детињству није учио, јер ма да је учио, опет није добре речи добио. Дакле, топло отачаско срце није га никад грејало. А на Решпекта је добра реч добар уплив имала, и као солдат, где је год био у квартиру, покрај свега тога што је био намрштен, уважавали су га, и кад би одилазио, жалили би га, деца би за њим плакала. А то је сведоџба доброг срца, за ким деца плачу.
И то му тешко пало што се чика Јоса, кад ге код њега први пут као хусар представио, према њему није као отац показао: и онако није имао деце. Да му је рекао: "Синко, ја немам ближег до тебе, ти си слеме моје", онда би он за њега у ватру скочио; али овако, правио му хладне понуде, празну заштиту, што и туђин чини, или из сујете, или из достојанства. па тако је и чика Јоса као туђин говорио. Његове господствене речи нису га огревале, јер он није дошао код њега да проси: могао је сам, што но кажу, и на леду живети. Мора да се чика стидео што је синовац као прост каплар к њему дошао, и канда је то какав грех што није из академије, но као прост војник у војску стао, на што је вољу имао.
Сав живот Решпектов већ је од детињства огорчен, па мора у том огорчењу и скончати. Шта му хасни сад чикино наслеђе?
Аница је све и сва чинила само да му здравље поврати. Она се нада и царској милости, јер у првој ствари био је невин, а у другој је у фурији убио. Већ се приправља да иде самом цару, да поднесе молбу ради помиловања, само да мало оздрави.
Кад би напољу опет буна била, па да може на коња сести, оздравио би и скинуо би и сам окове, али овако не.
Решпект не оздравља.
Ево баш оно писмо што сам га добио од пријатеља, и овако гласи:
"Поштовани пријатељи!
Ваш рођак, Васа Огњан Решпект, умро је, и то од туберкулозе. Пред смрт на неколико дана, сваки дан сам га походио и бавио сам се код њега по могућству. Исповедио ми цео његов живот. Доиста, изванредан живот, и сажаљења достојан! Имао је у депозитуму[7] три хиљаде форината, и то је оставио његовој супрузи, Аници, тестаментално; но каже ми аудитор да тај тестаменат неће ништа вредети по супругу, јер не може да докаже да је венчан с њоме, и тако ће се то нарушити. И тај новац родбина ће добити, јер на такву робију осуђен, изгубио је по закону право тестаменат правити. Он је за живота преко аудитора истраживао, као и супруга му, да докаже да је венчан у С., али том патеру нема више ни трага - умро је - па нема нигде ни у записнику каквог трага. Ваљда се у рату све изгубило. Доста то да Аница не може то да докаже, па се тако узима канда нису ни били венчани. Но то би била велика срамота по целу родбину кад би се ко тог наслеђа примио, а лишио Аницу, која је њега тако љубила и са беспримерном оданошћу и пожртвовањем њега у свим невољама до последњег часа верно служила.
Умро је као јунак у нашим рукама, десна рука у Аничиној, лева у мојој руци, а очи управљене на Аницу; и последња му реч била: "Анице!" Не могу вам описати у свему тај жалостан призор - Аницу и Решпекта; никад тог изванредног човека заборавити нећу. Збогом!"
Ето, то је Васа Решпект.
Нећу га ни ја заборавити, и то ће моја брига бити да од родбине нико ни паре не узме од наслеђа Решпектова, но све мора доћи у руке дивне, племените Анице.
Решпект је био човек од калибра једног Крастина, који у битци код Фарсале са сто двадесет својих ветерана решио се да битку против Помпеја започне, и, окренув се Јузију Цезару, рекао:”Данас, војводо, или ћеш ми живом или мртвом захвалити", и - јуриш! И заплете Помпејеву војску, да је Цезару прилике дао душмана смождити, и нашли га мртва, са сабљом у устима. Или од калибра једног Мансдорфа, који у Тридесетолетном Рату, у Задру, наместити се дао, самртно већ болестан, међу два топа, и тако, држећи се руком за топове, издане.
Да је отац био мало мекши, а мати мало строжа, боље би било.
И опет вам кажем: то је Васа Решпект!
Једни повичу: "Mordkerl"
Јанаћ Сарајлија: "Бе аферим, то је делија!"
Објашњења
уреди[1] - Kомисан, обичан.
[2] - Ординаран, франц. ordinare обичан.
[3] - Карбонарија, тал. Carbonari, тајна патриотска друштву Италији у првој половни XIX века.
[4] - Болоњски крај.
[5] - Моденски крај.
[6] - Бајaко, тал. baioco, ситан талијански новац.
[7] - Депозитум, лат. depositum, остава.