Vasa Rešpekt/XXVI
| ◄ XXV | XXVI | ► |
XXVI
U J. Rešpekt u tamnici čami. Strog tamničar, ne da mu šta on želi. Osobito rob koji je jedanput pobegao, jako se pazi, i tamničari krvavim očima na njih gledaju. No Anica zna sebi naći ključa da se otvori tamnica i da mu može pri ruci biti.
I ovaj tamničar ima porodice, ima ženske dece, velike kćeri, živu ženu. Ženske su u takvim stvarima najpristupnije. Tamničar nikad nije bogat, i porodica je uvek u nuždi, baš ako bi se njemu samom i dobro vodilo. Anica daje poklone njegovoj ženi i kćeri. Ove se malo po malo sažale, plaču pred ocem da se smiluje na sirotu Anicu i da mekše sa Rešpektom postupa. Samo treba tamničar sa Anicom u njegovoj kući dva-triput da se razgovara, pa će već i on popustiti.
I doista, tako i bi: tamničar je popustio, sa Rešpektom uljudno se vlada. I on je stari soldat, ima rane kao i Rešpekt, a i vojnička sreća nije svakom jednaka. Rešpekt malo čita, pa opet štogod delje; kao starijem robu katkad mu se i u "komisnom"[1], "ordinarnom"[2] poslu kroz prste gledalo. Opet je njegovu staru notu započeo: meće na lutriju. I doista, nečuveno je tu srećan bio: ne prođe mesec, pa što to dobije. I tamničaru je kazao jednu numeru koju je snivao; to je bilo 48; doista lepa numera, opominje na bunu, i dobije na "solo" pedeset forinti. Tu je već tamničar bio sasvim umekšan. Pa i Rešpekt, kad bi dobio, uvek bi tamničarova porodica preko Anice što dobila. Pa onda, tamničar je rado pio, kao svi tamničari. Pa kod njegove kuće da doneti vina, a on onda sedne, pa pripoveda gde je kao soldat bio, kako se tukao protiv "karbonarija"[3], kako je prošao "bolonjezižen"[4], "modinjezižen",[5] i čak u Manfredoniji, i kakva se dobra vina onde dobije za nekoliko "bajaki".[6]
Rešpektu nije stalo do novaca; i na što mu, na što bi potrošio? No ipak čuva novac kad dobije na lutriji, nešto da Anici, katkad i polovinu, a drugo za sebe drži i s njima spava. On bi dao sve Anici, ali on poznaje dobro Anicu. Njemu da olakša, izdaće mnogo, pa može biti da, kad on umre, neće joj ništa ostati. Zato mora da se za nju brine. Zasad Anici mnogo ne treba. Sad Rešpekt, da nije rob, sasvim bi mu se stanje olakšalo, jer je umro čika Josa i strina, a tako glasi testamenta da glavni naslednici Rešpektu na godinu priličnu svotu izdavati moraju, otkuda bi pomalo živeti mogao. Čika Josa je zato takvu naredbu načinio, jer je Rešpekta držao za rasipača, pa, ako bi mu odjedared sve izdali, da bi potrošio. I tu se čika Josa hteo za Rešpekta da pobrine da sasvim ne propadne. Tako Rešpektu dani prolaze bez ikakva izgleda. Baš i da iziđe, šta bi radio? Baš i što bi mogao živeti, za rad nikakav nije u mirno, obično doba, a njemu za ljubav, bogme neće se bune praviti. Niti je ratar, niti je trgovac, niti zanatlija, niti za činovnika. Strašan položaj za čoveka koji ipak većim duhom diše, a za njega radnje nema! Da se mogao kako god osloboditi, pa tamo, u Americi, našao bi sebi posla, ali ovako, za svaki slučaj, u rođenoj otadžbini je u zatočenju. Pa onda ga još jedna velika briga jede: šta će biti od Anice? Zar ona jednako da bude roba robinja? Kakav je to za nju život? On se više peče za Anicu nego ona sama za sebe. Ona se opet više peče za njega nego za sebe. Sad tek oseća bolju Rešpekt. Sad se tek grize zašto se još u detinjstvu nije njojzi zarekao da se nikad od nje otkinuti neće, kao što je ona već u prvom detinjstvu svoje srce s njegovom sudbom zavezala. I on je sve to u detinjstvu viđao, ono prvo, detinjsko, najnežnije požrtvovanje, kad ga već i otac prezreo. I da se prvoj luči ljubavi odazvao, da se Anici priljubio onda kad ga prvi put Anica sa Matildom u šetnji videla, da je od sebe otiskao tog zlog demona, da se nije spleo s Matildom - kakvi srećni i on i Anica! Jer Anica nije obično stvorenje, jer je u nju nakalamljen onaj dobar čovečanski demon koji bludi, pojavi se u jednom čoveku, izgubi se, da posle opet u kakvom naraštaju uskrsne.
Anica pak, u tolikoj patnji naučena, srećna je samo kad Rešpekta vidi, kad njegovu reč čuje, jer, neka govori ko šta hoće, pred njom je Rešpekt od glave do pete pošten čovek i plemenit karakter. Tako i sirotoj Anici prolaze dani.
Stekao sam jednog prijatelja u J., koji mi kad i kad piše šta Rešpekt radi, jer mi ga je žao, pa da je najgori čovek, posle tolike patnje zaslužio u da mu se sve oprosti. Taj prijatelj od nekog vremena piše mi da je Rešpekt sve slabiji: valjda mu vlaga škodi, ili mu je pod dugim jarmom inače telo klonulo; ali piše da mu je duh stari ostao. I sad bi želeo još jedared na konja sesti, pa za kakvu poštenu stvar junački da padne, samo da ne umre u kazamatu. Taj prijatelj je doktor vojni, koji ga u nuždi pohodi.
I na to se uvek tužio da je u detinjstvu ocu gledao po volji što učiniti: katkad sam je uzeo čizme očine, veli, da očisti, a otac mu trgne iz ruke, pa kaže da to nije njegov posao, i ma šta da je dobro uradio, otac ne bi pokazao, veli, zadovoljstvo, već bi materi rekao: "Dete je kao ker: odmah se obezobrazi kako mu dobru reč daš. Uvek mu treba namrgođeno lice pokazati". I tako mati mu zarana umre, a otac žestok, naprasit, namrgođen. Izgubio je veru da on ima koga svoga na svetu ko njega ljubi. A ko tu veru izgubi, taj je celog veka nezadovoljan žalosnik. To je, veli, uzrok što se u detinjstvu nije učio, jer ma da je učio, opet nije dobre reči dobio. Dakle, toplo otačasko srce nije ga nikad grejalo. A na Rešpekta je dobra reč dobar upliv imala, i kao soldat, gde je god bio u kvartiru, pokraj svega toga što je bio namršten, uvažavali su ga, i kad bi odilazio, žalili bi ga, deca bi za njim plakala. A to je svedodžba dobrog srca, za kim deca plaču.
I to mu teško palo što se čika Josa, kad ge kod njega prvi put kao husar predstavio, prema njemu nije kao otac pokazao: i onako nije imao dece. Da mu je rekao: "Sinko, ja nemam bližeg do tebe, ti si sleme moje", onda bi on za njega u vatru skočio; ali ovako, pravio mu hladne ponude, praznu zaštitu, što i tuđin čini, ili iz sujete, ili iz dostojanstva. pa tako je i čika Josa kao tuđin govorio. Njegove gospodstvene reči nisu ga ogrevale, jer on nije došao kod njega da prosi: mogao je sam, što no kažu, i na ledu živeti. Mora da se čika stideo što je sinovac kao prost kaplar k njemu došao, i kanda je to kakav greh što nije iz akademije, no kao prost vojnik u vojsku stao, na što je volju imao.
Sav život Rešpektov već je od detinjstva ogorčen, pa mora u tom ogorčenju i skončati. Šta mu hasni sad čikino nasleđe?
Anica je sve i sva činila samo da mu zdravlje povrati. Ona se nada i carskoj milosti, jer u prvoj stvari bio je nevin, a u drugoj je u furiji ubio. Već se pripravlja da ide samom caru, da podnese molbu radi pomilovanja, samo da malo ozdravi.
Kad bi napolju opet buna bila, pa da može na konja sesti, ozdravio bi i skinuo bi i sam okove, ali ovako ne.
Rešpekt ne ozdravlja.
Evo baš ono pismo što sam ga dobio od prijatelja, i ovako glasi:
"Poštovani prijatelji!
Vaš rođak, Vasa Ognjan Rešpekt, umro je, i to od tuberkuloze. Pred smrt na nekoliko dana, svaki dan sam ga pohodio i bavio sam se kod njega po mogućstvu. Ispovedio mi ceo njegov život. Doista, izvanredan život, i sažaljenja dostojan! Imao je u depozitumu[7] tri hiljade forinata, i to je ostavio njegovoj supruzi, Anici, testamentalno; no kaže mi auditor da taj testamenat neće ništa vredeti po suprugu, jer ne može da dokaže da je venčan s njome, i tako će se to narušiti. I taj novac rodbina će dobiti, jer na takvu robiju osuđen, izgubio je po zakonu pravo testamenat praviti. On je za života preko auditora istraživao, kao i supruga mu, da dokaže da je venčan u S., ali tom pateru nema više ni traga - umro je - pa nema nigde ni u zapisniku kakvog traga. Valjda se u ratu sve izgubilo. Dosta to da Anica ne može to da dokaže, pa se tako uzima kanda nisu ni bili venčani. No to bi bila velika sramota po celu rodbinu kad bi se ko tog nasleđa primio, a lišio Anicu, koja je njega tako ljubila i sa besprimernom odanošću i požrtvovanjem njega u svim nevoljama do poslednjeg časa verno služila.
Umro je kao junak u našim rukama, desna ruka u Aničinoj, leva u mojoj ruci, a oči upravljene na Anicu; i poslednja mu reč bila: "Anice!" Ne mogu vam opisati u svemu taj žalostan prizor - Anicu i Rešpekta; nikad tog izvanrednog čoveka zaboraviti neću. Zbogom!"
Eto, to je Vasa Rešpekt.
Neću ga ni ja zaboraviti, i to će moja briga biti da od rodbine niko ni pare ne uzme od nasleđa Rešpektova, no sve mora doći u ruke divne, plemenite Anice.
Rešpekt je bio čovek od kalibra jednog Krastina, koji u bitci kod Farsale sa sto dvadeset svojih veterana rešio se da bitku protiv Pompeja započne, i, okrenuv se Juziju Cezaru, rekao:”Danas, vojvodo, ili ćeš mi živom ili mrtvom zahvaliti", i - juriš! I zaplete Pompejevu vojsku, da je Cezaru prilike dao dušmana smožditi, i našli ga mrtva, sa sabljom u ustima. Ili od kalibra jednog Mansdorfa, koji u Tridesetoletnom Ratu, u Zadru, namestiti se dao, samrtno već bolestan, među dva topa, i tako, držeći se rukom za topove, izdane.
Da je otac bio malo mekši, a mati malo stroža, bolje bi bilo.
I opet vam kažem: to je Vasa Rešpekt!
Jedni poviču: "Mordkerl"
Janać Sarajlija: "Be aferim, to je delija!"
Objašnjenja
uredi[1] - Komisan, običan.
[2] - Ordinaran, franc. ordinare običan.
[3] - Karbonarija, tal. Carbonari, tajna patriotska društvu Italiji u prvoj polovni XIX veka.
[4] - Bolonjski kraj.
[5] - Modenski kraj.
[6] - Bajako, tal. baioco, sitan talijanski novac.
[7] - Depozitum, lat. depositum, ostava.