Васа Решпект/V
V
Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: "решпект". Ако му се није допало, и онда "решпект"; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда "решпект". Тај "решпект" залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња "Решпект". Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа "Решпект", и тај до смрти остаде. Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта. Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.
Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину. Мог покојног оца никад нећу заборавити. Мати ми је пре умрла. Оцу ми је било преко седамдесет година. У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам. Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам. А ја, чешкајући га, гледао бих му у очи хоће ли ми крајцару дати, јер увек сам крајцару или две за то добио.
Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а он сиромах метне ми суву руку на главу и рече:
- Само ми је жао што не знам коме ћу тебе, сироче, оставити.
Те ми се речи ужљебиле у мозак, нити ћу их икад заборавити.
Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван.
У јутру пробудим се, чујем жубор, ларму; обуку ме, уведу ме у другу собу, а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен. Гледим га, лице му се смеши, Бог зна какве је муке у том смешењу, на смрти, у ропцу, претрпео! Али то смешење никад нећу заборавити; чини ми се канда се на мене смешио. И то хладно смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха. Кад су га укопавали, ишао сам и ја за сандуком, али право за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније.
После укопа, одведу ме код чика Игње, и даду ми кафе с кифлом. Ја сам је слатко појео. Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу. Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео.
Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац. Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, "хусар".
Па како постаде хусар?
Кажу овако:
Отац му је био престрог, Васа опет жив деран. За најмању ситнарију га тукао. Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри по Васи; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи. Кад се већ сазнало да га ма зашта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу, ма да их није тукао. "Васа ме је тукао", то је доста, па Васа извуче фуру.
И то тукао би га страшно. Када се чика Игња ражљути, он га узме обема рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје. Срећан Васа ако се онда може подићи и побећи. Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити. Једаред у шкрипу побегне и попне се на грану на дуд; отац за њим, зове га доле, прети му: неће да сиђе; отац узме пушку, плаши га да ће га убити ако не сиђе: Васа не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе: аја, неће! Напослетку, отац да матери реч да га неће тући, и на материну реч сиђе.
Мати га је увек бранила, али она не поживи дуго, умре. Сад настадоше по Васу тешка времена. Васа тера своје, а отац своје.