Vasa Rešpekt/V
V
Čika Ignja, kad mu se što dopalo, imao je običaj na to reći: "rešpekt". Ako mu se nije dopalo, i onda "rešpekt"; ako se ražljutio, ili podsmejavao, i onda "rešpekt". Taj "rešpekt" zalepio se za njega, i mesto Ignje Ognjana postade Ignja "Rešpekt". Kad je sinak Vasa počeo ići u školu, njega deca nazvaše Vasa "Rešpekt", i taj do smrti ostade. Ja sam kao dete nešto vrlo malo poznavao čika Ignju Rešpekta. Umro je godinu dve posle mog oca; bio sam onda još dete.
Kad mi je otac umro, tek sam nastupio u šestu godinu. Mog pokojnog oca nikad neću zaboraviti. Mati mi je pre umrla. Ocu mi je bilo preko sedamdeset godina. U oči onog dana kada će umreti, uđem k njemu po običaju unutra, da mu noge češkam. On je u krevetu ležao, i najvoleo je da ga ja pročeškam. A ja, češkajući ga, gledao bih mu u oči hoće li mi krajcaru dati, jer uvek sam krajcaru ili dve za to dobio.
Moj otac dozove me k sebi, do glave mu stanem, a on siromah metne mi suvu ruku na glavu i reče:
- Samo mi je žao što ne znam kome ću tebe, siroče, ostaviti.
Te mi se reči užljebile u mozak, niti ću ih ikad zaboraviti.
Otac zaspi, uđe gazdarica i izvede me van.
U jutru probudim se, čujem žubor, larmu; obuku me, uvedu me u drugu sobu, a moj siromah otac leži mrtav, već i obučen. Gledim ga, lice mu se smeši, Bog zna kakve je muke u tom smešenju, na smrti, u ropcu, pretrpeo! Ali to smešenje nikad neću zaboraviti; čini mi se kanda se na mene smešio. I to hladno smešenje ostade mi, kao siroti, večita uteha. Kad su ga ukopavali, išao sam i ja za sandukom, ali pravo za sandukom, no nisam plakao, nisam osećao značaj te smrti; to sam osetio docnije.
Posle ukopa, odvedu me kod čika Ignje, i dadu mi kafe s kiflom. Ja sam je slatko pojeo. Sutra sam tek osećao bolju, i to detinju. Odvedoše me tutoru, u drugu kuću; iz naše kuće raznosili su sve, što je ko hteo.
Koliko se sećam, čika Ignja bio je žustar, okretan starac. Vasa već onda nije bio kod kuće, već je bio katana, "husar".
Pa kako postade husar?
Kažu ovako:
Otac mu je bio prestrog, Vasa opet živ deran. Za najmanju sitnariju ga tukao. Ako učitelj kaže da nije znao lekciju, a on udri po Vasi; ako se igra, ako se tuče s decom, opet tuci po Vasi. Kad se već saznalo da ga ma zašta tuče, lukava deca išla su ocu na tužbu, ma da ih nije tukao. "Vasa me je tukao", to je dosta, pa Vasa izvuče furu.
I to tukao bi ga strašno. Kada se čika Ignja ražljuti, on ga uzme obema rukama za uši i za glavu, digne ga u visinu, pa ga pusti kao jaje. Srećan Vasa ako se onda može podići i pobeći. Onda pobegne na tavan, a tetka Sara, mati njegova, odmah vrata zaključa, da ga otac ne može goniti. Jedared u škripu pobegne i popne se na granu na dud; otac za njim, zove ga dole, preti mu: neće da siđe; otac uzme pušku, plaši ga da će ga ubiti ako ne siđe: Vasa ne silazi; mati ga moli, otac ga svetuje da siđe: aja, neće! Naposletku, otac da materi reč da ga neće tući, i na materinu reč siđe.
Mati ga je uvek branila, ali ona ne poživi dugo, umre. Sad nastadoše po Vasu teška vremena. Vasa tera svoje, a otac svoje.