Браћа (Иво Ћипико)

Браћа Писац: Иво Ћипико

Браћа

Писмо, што су га у овај час примили, браћу узнемири и увјери о ономе о чему су досада сумњали. Отац у писму свјетује их и опомиње да се чувају скитача Митра из Скадра, јер су га сигурно послала Османова браћа да освете братову крв.
А Митар данас на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта неколико дана прежао.
Браћа се погледају и презаво обазиру на њ, а старији, Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”. Једнако се страхиво погледају, све им очи бјеже на њ. А док њега не уочише, бијаху се лиј епо примирили — вријеме бијаше зацијелило све невоље што су их поднијели у потоње доба.
Они су оставили своје огњиште у Арбанији и са старим родитељима пребјегли у Црну Гору, откуд су им се пређи иселили. Собом поведоше крупну и ситну стоку и све оно што су у бијегу на себи могли понијем.
Не би они то били урадили да их на то не нагна љута невоља.
...Једнога дана зла срећа намјери на њихову кућу у околици познатог трговца Осман—ефендију из Скадра. Браћа су с оцем тај дан редили духан, да се боље осуши; уто им се он јави и понуди им да сређени духан к њему донесу: он ће га купити и боље но други платити.
Дошло вријеме, људи духан просушили, покупили и средили; у кола га укрцали, па с њиме правце у чаршију к Осман—ефендији.
Њега не нађоше код куће, већ брата му замјеника. Нуде му духан и веле: „Договорили смо се с Османом; прими га и измјери, па да га платиш пошто га и други плаћај у”.
Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.
Не помаже ни утврђена погодба, ни њихове молбе; још бијесан Арнаутин збива од њих шалу, смије се старцу и затвара им врата од дућана у образ.
Стари Никола види да су се дјеца почела љутити, а није их лако одљутити кад им прекипи, па, да не буде зла, одреди да се с духаном кући поврате.
Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града.
Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће пријечицом, па ће их достићи”. Али у Спасоју поджегла се младићка крв: не може да издржи а да не упита брата Османова рашта их срамоти, а при њиховој муци.
Отвори врата од дућана, наоко мирно униђе, и, погледавши га чисто у очи, вели му:
— Што ти урадисмо, те ти тако с нама?... и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га. Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље.
На улици чељад се око њега купи: смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе смрси, па, постиђен, пожури одатле, да негдје изван града одахне.
Тек кад је избио на чистину и узео свој џевердар што га бјеше у крчми оставио док се поврати, разабере се и с тугом у души осјети што се с њиме бјеше догодило.
Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне.
Путем бесвјесно стиска стари џевердар и прсти му грчевито по њему играју; хтио би да се умири, но не може. Раздражен је; срамота и понижење бију га и савлађују. А осјећа у себи живот и снагу, и свјетла мисао да се освети јавља се, и у том тренутку поноситије ступа.
Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред кола. Уто, као да га је сама напаст нанијела, угледа прама себи на коњу Осман—ефендију. Јаше и долази к њему.
Осјети тај час да му се пред очима смрче; стресе му се живот, а саме руке дохваћају џевердар. Али момче се устеже да наједанпут плане; науми да се мирно с Османом објасни, па, кад му стиже сучелице, упита га, а напреже се да устави дрхтавицу у животу и гласу:
— Што данас мене и моје на правди обручи? Што не рече брату да прими духан?
—Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи.
—Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се.
— И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком.
—Момче плану и чврсто прихвати за узду.
—Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи.
—Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи.
— Мичи, скоте, јер си погинуо! — разједи се Турчин и удари га бичем по образу, па се исти час маши за револвер.
Спасоју сину мисао освете, пусти узду, одмаче се, и у тренутку састави. Пуче из џевердара. Он крочи брже, а иза неколико корачаја обрне се и лијепо угледа Османа распружена на земљи.
Па потрча, држећи пушку у руци, напријечац. Потресен, изиђе пред кола; види се, напреже се да се смири, али залуду: очи му звијерају на све стране, а горња усница једнако дрхти. А кад се нађе лицем пред оцем, погледа га страхиво и истисне разговјетно: ,
—Убио сам га! — и осјети у тај час да је слободније одахнуо.
—Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио!
У тренутку свом тројицом завлада једна мисао. Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.
И кад Спасоје нагло исприча како је било, а отац се увјери да је тако, рече синовима:
—Бјежимо, да спасемо глву! — и сам поможе испрегнути коње.
Дођоше кући окупљени истом мишљу: знаду добро што их чека ако турској власти у руке пану.
—Што је вриједно у кући, покупи! — наређује стари Никола жени, и похита брату у другу кућу да му остави и препоручи оно што се махом собом не може понијети.
За то вријеме браћа окупише стоку, па, ни часа не почасивши, породипа крену прама висовима старога завичаја, откуд се Николин отац иселио, а куда се они сада журе, жељни да се чим прво дохвате голих кршева да спасу живот.
Иду непрекидно, мало говоре; не опочивају, већ хватају пријечице, само да што прво до границе дођу.
Браћа не знају куда ће и гдје ће стићи. Не познају стари завичај својих пређа. Они тек из причања и јуначких пјесама познају земљу у коју иду. Сјећају се да су толико пута гледали правце ономе крају откуда су се назирали голи висови како стрше у ведрину неба, иза којих се сунце рађало. Знали су да тамо свијет ходочасти чудотворцу св. Василију. А када су биле кућне и сеоске славе и уз гусле се појало, било је те су се заносили за оним брдинама и жељели их једном у животу видјети.
Сада су им на догледу: распознају голе кршеве гдје се орлови тиће, али они не иду тамо да ходочасте ни на какву славу, већ да заклоне главу међу оне голети.
Кад одмакоше од границе, породица, уморна од пута и узбуђења, сустаде; устави се да отпочине. Осјетише се сигурни између кланаца и кршева, у земљи гдје одувијек суди њихов сој.
А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се навише, док не посурише над њима и највиши висови и све се заодјену суром свјетлошћу, која је обавила и њихове тугаљиве прилике и огладњелу стоку, и изједначила их у боји с тврдим, сурим стијенама. Отац размишља што ће од својих и од себе. Познају га добро у староме братству: има међу њима и кума, добра човјека. Отићи ће тамо; првих дана наћи ће му се на невољи, али послије?
Зар да се удоми у оним голим кршевима, откуд му се отац иселио? И дође му помисао: „Да му је добро било, не би оставио своју кућу и пошао у туђи свијет”. И буљи у простор, и пренаша се мишљу код запуштена огњишта. Гледа пусте њиве, обрађена поља, и сјећа се труда и зноја док га је обрадио; и гледа пред собом огладњелу стоку што на голети скапава — нема чега да , се маши.. .и смрче му се у души.
Није друге, разабире се и лијепо схваћа своју невољу, — али учињеноме нема лијека.
А кад му поглед пане на синове и у памети му сине што би се од њих догодило да су код куће остали, чисто му се живот потресе. И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали! Зар на свијету има ишта јачега и вриједнијега мимо њих?
А браћа окупљају живину и наредни су да даље крену.
Они тек што су границу прешли, осјетише се лакши: младост их носи. Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је лепше од освете?!”
Најпослије и отац се диже, и породица опет крене. Пожурише да куму чим прво стигну; сигурни су да ће код њега, изгладњели и уморни од дугога пута, наћи топли конак.
У свануће стари Никола и син му Спасоје пођоше на Цетиње да се властима пријаве и да чисто испричају што се догодило. Па ако власти нађу да су право радили, у одбрани образа и живота, нека их приме међу осталу браћу, као своје поданике.
Другога дана, задовољни, с дарованим пушкама о рамену, што је знак да их је господар међу своје примио повратише се куму.
Настајних дана упријеше живо да прије зиме и снијега саграде комад потлеушице, да заклоне главу они и благо им. Помаже им и кум; и породица се чисто весело усели у нову кућу.
Али надође јесен и затече их истрошене и отанчале; трсише брзо оно што су имали, а зараде ниоткуда; није но да се скапа од сваке невоље. Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!”
Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други, штедњом и својим животима теку новац, да прехране себе и своје.
И срећа их намјери на радњу, па пошто им рекоше да ће бити зараде за дуље времена, синови остадоше у граду, а отац се поврати кући да на паши замијени жену и да уздржи оно потребе што са собом у бијегу понесоше .
У подне радници су отпуштени с посла да се заложе. Браћа су купила за објед, као и обично, хлеба; њима је доста њиме се заложити до вечере.
Сјели су као и други на ивицу пута, до самога мора, на одваљено камење што лежи по још недограђеној цести. Ваде крух из торбе, крмадају га, но некако им се не прима залогајем у устима; звијерају уоколо, а поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не може да их чисто погледа, буни се, па пође на страну, само да им није на догледу.
А браћа, кад им није на оку, грђе предају: у непознатом су свијету; иду по ноћи по оним мрачним и тијесним улицама: може да их негдје из бусије нападне и у трену ока смлати или убије.
Па може бити да се с њим још неко крије, биће их и више: Османова браћа богата су, неће штедјети, само да брата освете.
Старији брат Спасоје све је узбуђенији што више размишља; жао му је што је доље силазио и брата собом повео да обојица лудо настрадају.
А били су се привикли послу, мекоти времена и питомини код мора, и одредили да остану док год радње буде, да не дође овај наручени скитач, од кога једнако стрепе.
—Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи.
—Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо. Не опомиње отац онако; одговори он смишљено.
—Да га јавимо суду! — настави млађи. — Зашто да оставимо радњу? Потребни смо.
Опет обојица ћуте, размишљај у, али залуду: не могу да се одлуче што да ураде.
А пред њима стоји раскомадани хлеб; сунце их гризе и море мирује; око њих се све упокојило.
Радници, пошто се заложише, растркаше се да се вина напију, да боље одоле послу.
Млађи брат покупи заостатке и стави их у торбу.
Затим се оба дигоше, стресају са себе мрвице, и растежу се у сунцу.
Гледају у море, а кад подигну главу, очи им бјеже на њихове висове, већ покрите снијегом, и пламте им снагом и здрављем. Али, види се, изражај им је лица забринут и тужан, и немирни су, а имали би уживати у својој младости, док је око њих све ведро и упокојено.
—Најбоље је да се повратимо, — понавља Спасоје. Није вајде своје послове другоме казивати.
—Ради како знаш, — одговори млађи. Али часком смисли се: — Знаш што? Прото добро нас познаје; да га замолимо да Митра с радње отјера, да друге не брка.
—Тражиће разлога, — замишљен одговара старији.
Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?” Браћа га у чуду гледају и не одговарају гледају га како тешко корача и презаво се на све стране обазире.
—Испричај све проту, — нука млађи брат Спасоја, кад је Митар одмакао. — Нема ту зла.. . бранио сам се...— и, угледавши неимара, вели живље: испричамо, видећеш, биће нам лакше!
Оба, онако подражена и узбуђена, приђоше к њему. Млађи узе ријеч и укратко све исприповједа.
— Па ето, — збори на свршетку, — сад тај скитач, зао човјек, — и показа кретом главе на њ, — xohe да га освети, а брату ми при глави било...Већ молимо те као бољега, отјерај с радње ону налет, да не буде зла.
Оба брата упрли очима у њ и желе да чују одговор, али он затеже, размишља — не зна на први мах што да им рече. Дотле пак Митар по погледима и кретањима браће досјећа се да се о њему води ријеч, па не губећи времена, стругне некамо. Неимар потражи га да га с браћом суочи, а не нашавши га, увјери се да је онако како му они испричаше.
—Не бојте се! — говори браћи. Сада ће банути жандарска патрола, па ће они за њим .. А ви идите с осталима на радњу!
Браћа, умирена, прихватише се посла. Код мора у пуном подзимњем дану сунце их лијепо грије; топло им, па задовољно раде. Понешто и разговарају, понајвише раде и ћуте, као да мисли сабирају. Па им пану на памет дани радње, урезују у памети приштедњу, и у тој мисли чисто живље раде и веселе се послу. А и кући ће брзо; одмориће се и науживати својих навика: свога крша и вечерњих сједника, гдје се уз добру ватру у причању лијепо осјећа како зимска ноћ брзо одмиче.
Кад су домало у службеној дужности наљегли жандари, неимар приђе к њима и исприповједи им потанко оно што су браћа исказала.
Вођа жандарски до краја га саслуша, па се и замисли. У часу се одлучио што да уради: „Злочин је учињен, убојице су пред њим, а за убиство нико није поднио казну: није друге, ваља га предати закону” .
Неимар их поведе к браћи. Они, у послу пригнути, нису видјели жандара, док вођа Спасоју не стави руку на раме. Тада се обојица окретоше и, зачуђени, погледају један другоме равно у очи.
Вођа лијепо упита откле су и како се зову, и понука их да му испричају редом оно исто што су и проту испричали.
Они, у нади да ће их жандари ослободити скитача Митра, поновише исту ствар по други пут, а вођа, задовољан исказом, уозбиљивши се, нареди им у име закона да пођу с њим.
Забринути и у стрепњи што ће се догодити, оставише рад. Радници гледају за њима, а они између њих иду и већ ништа не разумевају ћуте и не могу никако да се снађу.
Путем им је при души све тјешње, а кад уђоше у град, у тијесне улице, гдје нигда сунце не грије и гдје се тјескоба усред подне осјећа, чисто се растужише — зла слутња поче се јављати. А кад ступише на праг жандарске касарне и угледаше пред собом ходник, протрнуше до у срце; на видјелу, прво но ће унићи, сукобише им се погледи, а једнакога су изражаја: пуни сумње и братске самилости.
Послије, преко града воде их у суд. Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу пусте мисли, али црна слутња так се јављала.
А кад их жандари предадоше тамничару и овај их затвори у једну ћелију, остадоше дуго један поред другога прислоњени уза зид. Слушали су с улице корачаје чељади и вику дјечурлије, гледали су у зраку свјетлости што је однекуда одозго долазила и захваћала комад обијељена зида. И дуго су тако стајали, док млађи брат прозбори:
—Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно!
—Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом?
Сјутрадан изведоше их пред суца. Оба поновише и потврдише оно шт су већ казали.
Судац, млад човјек, посматра их; види се, вјерује њиховим исказима, помаже им кад се у говору заплету, али они су збуњени, па ништа не примјећују. Најпослије им лијепо каже:
—Зваћу вас опет, па ћемо боље развидјети, — и предаје их тамничару.
Суд поведе истрагу, а у томе прође дуго времена.
Браћа у тамници с дана у дан све више опадају, и у страху су да ће се игда сунца нагријати.
Наслућују из сучевих ријечи да би се могло догодити да их уврсте у турске поданике и предаду турским властима. Кад на то мисле, чисто протрну; не зборе, али погледима изражавају очити страх, као да знаду што их тамо чека. И тада им усне дрхте и оба, као по договору, отворено гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази.
Тако пролазе дани, један за другим, без икаквих промјена. Једнако слушају корачаје чељади што улицом пролази, вику дјечурлије и неразумљиве гласове мрачнога града и шапатљиве ноћи. За кишних дана ослушкују једнолично падање кише, па их душа боли за пољем и кућицом, да се заклоне; за ватром, да се осуше и огрију, и за веселим разговором у друштву чабанчади.
Осјећају промјене времена. Кад је напољу ведро, назиру свјетлију зраку што одозго с прозора к њима долази да им навијести да је над њима негде јавило се сунце и — жеља их за њим вуче. А кад осјете да им је хладније но обично и чују на махове хуку вјетра и шуштање картушине и другога смећа што га удар вјетра са улице диже и у зидове замијеће, знаду да горе, у њиховим кршевима, завија чисти сјевер.
Тада они замишљају топле заклонице у које сунце упире, гдје су се с чобанима заклањали од љуте студени. Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи, скупљени један уз други да се заједнички од студени обране. С тугом у души осјећају сву сласт пустога живота, и јавља се потајна жеља за љепотом простора и љепотом веселе свјетлости, испољава се у силној чежњи за старим навикама; желе да се огрију сунца, истрче и уморе од труда, и осјећају да им је лепше било и онда када су у страху од своје куће бјежали у црногорске кршеве, него овде, у овоме скученоме и мрачноме простору. А кад би их пустили, пожурили би куд му драго, ако ће и у хајдуке, да се травом и коријењем хране.
Браћа обгрљена дочекују зору; сан им у душу уноси мало покоја, а чим отворе очи, гледају у зраку што одозго с прозора унилази да им навијести наступ још једнога суморнога дана.
Али једнога дана нада да ће видјети своју кућу сине им у души као нигда досле. Узеше их по други пут на испит, а овога пута учини им се да је судац с њима пријатан и добар. Испитује их потанко и с особитом пажњом, али братски, усрдно. У његовим живим очима, у милости гласа и благом дочеку осјетише сада разабраније браћа његову очиту самилост прама њима.
То их осоколи и гане, па старији исприча исту ствар искреније и топлије; ниједном се не заплете, ситурним изражајем да истину говори.
Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја:
—Можда га нијеси на мртву убио?
—Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!
—Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац.
—Убих га, па ето! — понавља он одлучно.
—И ја бих био исто учинио, јави се млађи.
Судац причини се као да је пречуо ријечи млађега брата, и прослиједи писањем.
Ваља да се сви списи пошаљу на старију власт, да она ријеши коме да се предаду браћа црногорским или турским властима.
Послије дуга писања, судац подиже главу и стаде у себи да чита што је написао.
Браћа га посматрају, као чини им се да од њега зависе њихови животи. Он се занио у читање, па не осјећа на себи њихових погледа; наоко задовољан је; досјети се да то што је написао није службени запи сник бирократскога облика, већ врућа молба потекла из сродне душе, као отицај из живога врела. У њој влада главна мисао: „Што би од браће било кад би их предали турским властима да им суде?”
Па се диже и тјешио их:
—Даће бог те неће бити зла!
А браћа захвално га гледају и, утјешени, враћају се пуни наде у тамницу.
У нади, што их већ не оставља, дочекују оца.
Кад му назријеше у тмици старачко лице, зачас заборављају своју невољу: гледају један у другога, а не могу да нађу ријечи да изразе своје осјећаје. Не љубе се нити здраве; као да се боје да тиме у овоме недостојноме мјесту оскврне своја врела осјећања.
Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје.
—Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац.
—Толико што имамо добра, — одговара Спасоје, да упита: — А како је на дому? Можеш ли сам?
—Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.
Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их:
—А имате своју потребу?
—Имамо. Да знаш: зарада нам је код тамничара... То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући... ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца.
—А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста.
Држи се и — одговори отац, замишљен.
Часом ћуте, осјећају да би имали дуго да говоре, но не могу, па сабиру мисли, као да желе да све што имају у души једном ријечју изразе.
Дуго синови оца посматрају, и све јачи нагон осваја их за кућом, па и нехотице у души буди се немир; раздражено гледају око себе, но благи поглед очев, пун трпљивости, смири их и наново се прегарају.
А вријеме пролази. Тога се сјетише кад негдје даље уминуше корачаји војника који су у марширању пролазили поред тамнице; те корачаје они су у памети бесвјесно пратили; када их нестаде, као пренуше се.
Па и судац их опомиње да је вријеме растанку. Он то изговара топлим гласом очите самилости, па отац и синови усрдно у њ гледају.
—Помоћи ће господин! — изрече умилно стари.
—Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем.
Наново ћуте. Млади судац се замислио.
Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и сласти у своме животу.
И оно нешто тешко, пусто, слично њиховим животима, осјећа у себи, па у тренутку у памети сину му сва трагика изморена народа, и јаки нагон сродства уставља се на њиховим тугаљивим лицима.
—Вријеме је да се одијелите! — вели им гласом као да их моли.
А они драговољно слушају: љубе се: а не говоре већ измјенице дају један другоме све што у души имају и у себи од рођења носе.
...Браћа још неколико дана обгрљени ишчекују зору и, тек што се пробуде, гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази и дан им навијешта.
Нада им се непрекидно јавља, а живот и младост не могу да се одрекну свјетлости и простора. Па када једнога дана униђе млади судац да им јави да су прости, јер су осле црногорски поданици, — чисто обезумише. Силни излијев радости махом баци у заборав сву муку и невољу.
—Фала, брате! — пуном душом говоре младоме суцу, а њега та ријеч потресе до у душу.
Излазе на улицу, збуњено се гледају, а очи им играју, као да хоће да у се сакупе сву растркану свјетлост изгубљених дана.
Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за то није брига. На догледу тих пустих висова осјетише се као риба кад се из мреже измакне и морем заструји, — осјетише бесвјесно, као никада досле, сву љепоту свјежине, свјетлости и простора.

Напомене

• Приповетка је први пут објављена у листу Glasnik Matice Dalmatinske, књ. II, св. 1, Zadar, 1901, прештампано ћирилицом у збирци "Са Острва", Српска Књижевна Задруга књ. 83, Београд 1903.

Извори

• Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 159-178 , Народна просвета, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.