Болани Ђуро Даничић

* * *


Болани Ђуро Даничић

Болан лежи Ђура Даничића,
нит’ умире, нит’ му боље бива,
кроз кости му врапца пролетнала,
кроз постељу трава проникнала,
верна љуба на живот с’ удаје! 5
До њега је сестра Анђелина,
поред главе она му седнула,
сас грозне га слузе поливала!
Тад говори Ђуро Даничића:
„Кућо моја, пуста ми остала, 10
како си ми брзо прокапала!”
Говори му сестра Анђелина:
„Није брате кућа прокапала,
само моје слузе те поливају,
верна љуба на живот ти се удаје!” 15
Пита сестру Ђуро Даничића:
„Да л’ то грми, да л’ се земља тресе
„Нити грми, нит' се земља тресе,
отуд идев кићени сватови,
верну љубу твоју да одведу!” 20
Проговара Ђура Даничића:
„Дај ми сестро девет труба платно,
да завијем моје половине,
да причекам кићене сватове!”
Брзо га је сестра послушала 25
и од разбој платно је скинула,
даде брату девет труба платно:
па он зави своје половине,
па изиће пред кићени сватови.
„Помоз богом кићени сватови!” 30
„Дај бог добро незнана делијо!”
„Не зов'те ме незнана делијо,
по имену Ђуро Даничићу!
Ко је море Радо младожења?”
„Онај Ђуро, што има китну капу. 35
онај Ђуро, што има перчин до рамена,
а и носи фустан до колена!”
Тад извади зарђалу сабљу:
,,Кој’ ће моју сабљу да отвори,
тај ће верну љубу да ми љуби!” 40
Сви сватови редом се редише,
нико сабљу не мого да отвори!
Кад је узо Радо младожења,
од зорта је на колена пао
и он сабљу не мого да отвори! 45
Па је узе Ђуро Даничића,
малим прстом сабљу отворио!
Па кад сину као жарко сунце!
Тад заману Ђуро Даничића,
у једног мане у девет застане! 50
У десетог мане у деветнаестог застане!
Сви сватови редом покосио;
већ три луде мајке оставио.
Па узима своју верну љубу,
одведе је у својему двору; 55
па он пита своју верну љубу:
„Љубо моја што си заслужила,
а шта желиш сада да ми служиш,
да л’ да служиш, да л’ да ми светлиш?”
„Ја ћу теби Ђуро да ти светлим!” 60
Он узима лоја и катрана,
намаза је у лој и у катран,
па је веза за дирек у кући,
упали је од перчин до пете,
кад је љубу ватра уфатила, 65
она њега чудно је молила:
„Не дај Ђуро, изгоре руса коса,
често пута ти си је мрсио!”
„Гори курво, да би догорела!”
„Не дај Ђуро, изгореше црне очи, 70
млого пута теби подкинуле!”
„Гори курво, да би догорела!”
„Не дај Ђуро, изгоре бело лице,
млого пута ти си га љубио!”
„Гори курво, да би догорела!” 75
„Не дај Ђуро, изгореше медна уста,
млого пута тебе су љубила!”
„Гори курво, да би догорела!”
„Не дај Ђуро, изгоре бело грло,
млого пута ти си га грлио!” 80
„Гори курво, да би догорела!”
„Не дај Ђуро, изгореше беле руке,
често пута тебе су служиле!"
„Гори курво, да би догорела!"
„Не дај Ђуро, изгоре мушко чедо!" 85
„Кад то зачу Бура Даничића,
он извади биљосана ножа,
расече је од перчин до пете!
А кад виде, оно ништа нема!
Тада Ђуро седе да одмара. 90


Референце

Извор

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 282-284.
  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 88-90.