Bolani Đuro Daničić

* * *


Bolani Đuro Daničić

Bolan leži Đura Daničića,
nit’ umire, nit’ mu bolje biva,
kroz kosti mu vrapca proletnala,
kroz postelju trava proniknala,
verna ljuba na život s’ udaje! 5
Do njega je sestra Anđelina,
pored glave ona mu sednula,
sas grozne ga sluze polivala!
Tad govori Đuro Daničića:
„Kućo moja, pusta mi ostala, 10
kako si mi brzo prokapala!”
Govori mu sestra Anđelina:
„Nije brate kuća prokapala,
samo moje sluze te polivaju,
verna ljuba na život ti se udaje!” 15
Pita sestru Đuro Daničića:
„Da l’ to grmi, da l’ se zemlja trese
„Niti grmi, nit' se zemlja trese,
otud idev kićeni svatovi,
vernu ljubu tvoju da odvedu!” 20
Progovara Đura Daničića:
„Daj mi sestro devet truba platno,
da zavijem moje polovine,
da pričekam kićene svatove!”
Brzo ga je sestra poslušala 25
i od razboj platno je skinula,
dade bratu devet truba platno:
pa on zavi svoje polovine,
pa iziće pred kićeni svatovi.
„Pomoz bogom kićeni svatovi!” 30
„Daj bog dobro neznana delijo!”
„Ne zov'te me neznana delijo,
po imenu Đuro Daničiću!
Ko je more Rado mladoženja?”
„Onaj Đuro, što ima kitnu kapu. 35
onaj Đuro, što ima perčin do ramena,
a i nosi fustan do kolena!”
Tad izvadi zarđalu sablju:
,,Koj’ će moju sablju da otvori,
taj će vernu ljubu da mi ljubi!” 40
Svi svatovi redom se rediše,
niko sablju ne mogo da otvori!
Kad je uzo Rado mladoženja,
od zorta je na kolena pao
i on sablju ne mogo da otvori! 45
Pa je uze Đuro Daničića,
malim prstom sablju otvorio!
Pa kad sinu kao žarko sunce!
Tad zamanu Đuro Daničića,
u jednog mane u devet zastane! 50
U desetog mane u devetnaestog zastane!
Svi svatovi redom pokosio;
već tri lude majke ostavio.
Pa uzima svoju vernu ljubu,
odvede je u svojemu dvoru; 55
pa on pita svoju vernu ljubu:
„Ljubo moja što si zaslužila,
a šta želiš sada da mi služiš,
da l’ da služiš, da l’ da mi svetliš?”
„Ja ću tebi Đuro da ti svetlim!” 60
On uzima loja i katrana,
namaza je u loj i u katran,
pa je veza za direk u kući,
upali je od perčin do pete,
kad je ljubu vatra ufatila, 65
ona njega čudno je molila:
„Ne daj Đuro, izgore rusa kosa,
često puta ti si je mrsio!”
„Gori kurvo, da bi dogorela!”
„Ne daj Đuro, izgoreše crne oči, 70
mlogo puta tebi podkinule!”
„Gori kurvo, da bi dogorela!”
„Ne daj Đuro, izgore belo lice,
mlogo puta ti si ga ljubio!”
„Gori kurvo, da bi dogorela!” 75
„Ne daj Đuro, izgoreše medna usta,
mlogo puta tebe su ljubila!”
„Gori kurvo, da bi dogorela!”
„Ne daj Đuro, izgore belo grlo,
mlogo puta ti si ga grlio!” 80
„Gori kurvo, da bi dogorela!”
„Ne daj Đuro, izgoreše bele ruke,
često puta tebe su služile!"
„Gori kurvo, da bi dogorela!"
„Ne daj Đuro, izgore muško čedo!" 85
„Kad to začu Bura Daničića,
on izvadi biljosana noža,
raseče je od perčin do pete!
A kad vide, ono ništa nema!
Tada Đuro sede da odmara. 90


Reference

Izvor

  • Tatomir P. Vukanović: Srpske narodne epske pesme, Narodni muzej u Vranju, Vranje, 1972., str. 282-284.
  • Dragoljub Simonović: Narodne pesme iz Istočne i Južne Srbije, Beograd, 1988., str. 88-90.