Беспуће/III
ГЛАВА ТРЕЋА
Необично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио. Он га памти и воли још из дјетињства, ради његових витких, зеленкастих шибљика, његовог бледуњавог, уског лишћа, његовог звиског шума под вјетром, ради гнијезда која сједе међу његовим рашљама, ради оног бујног и гласног живота међу његовим гранама. А сада га је гледао како је сув и пуст, остарио, поцрнио и оронуо, како се немоћно испиње својим сурим стаблом; вјетар чудновато шуми у његовим гранама које клепћу тупим и сувим звуком под вјетром и откидају се и падају, ломећи се о тврду земљу. И у томе ударању умрлих грана, он је наслућивао један самртнички ропац.
„Дакле и он“ ! рекао је и замислио се. И још је више заволио то мртво дрво, као да је било између њих нешто сродничко и блиско што их веже.
У бесане и празне ноћи, са затвореним очима, тјерајући од себе мисли, са главом дубоком упалом у мекани јастук, он је тражио мира и сна, слушао пуцкање расушеног старог покућства и глоцкање кога миша. У авлији по који пут залаје пас, и, од времена на вријеме, закукуријечу пијевци. Старински сат шета и избија.
И онда му се очи саме отварају и буље некуда у мрак, срце немирно удара и одскаче, а мисао збуњено тражи неки предмет. Стотина ствари пролијеће испред његових очију, стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у друго, једна грозна мјешавина светиње и гнусобе, пуна понижења и одвратности.
А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што не може да помогне, и сажаљења и бола и пријекора, он се трза и стреса као шибљика, устаје и, у папучама, облачећи капут, диже завјесу и отвара прозор.
Мала, блиједа свјетлост расипа се по соби; млаз свјежине и хладноће удара споља; танка магла прекрива поље и ријеку; назиру се сура брда, разријеђене сеоске кућице; бљескутају звијезде. Ријека успављиво и задовољно шуми.
С разголићеним вратом, подбочен лактом о прозор, он удише свјеж ваздух, док вјетрић долази од ријеке, удара по лицу и, на махове, повија гране и шушти лишћем.
Тако он стоји непомично, празан од мисли, док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ; кад затитра магла, кад стану да се јасније разабиру куће, кад започимљу да се чују гласови живота који се буди, кад, поред његових прозора, са лијеном шкрипом прођу воловска кола на којима сељак напола спава, — онда се он трза, затвара прозор и пада, изнемогао и изломљен, на кревет, и спава тешким, мртвачким сном.
Дани су му, били исто тако пусти и безбојни. Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука. Или силази Уни која тече подно његове баште, спуштајући се стрмом обалом, обраслом грмљем и трњем, сиједа под љесков грм и гледа у воду од које бије хладовина и која протјече мирно и тихо, бистра и невина као плаветнило дјетињих очију, игра се око камења, лагано и без страсти, и прави фине, благе боре, заборављајући и на касну јесен и на рано прољеће кад се, као несита и бестидна блудница, дрско и бијесно шири, растући и потапајући, док се у њу слијевају бујице јесенских киша или прољетних вода; кад јури прљава, широка и жута, прелијева и претапа оранице, ливаде и поља из којих вири поцрњела кукурузовина; окрећући млинове, носи лишће, кладе, огранке, цркотине; одроњује, откида и отима земљу једнима, доносећи је другима: за једне добра, а за друге зла; или од земље, скинуте и здеране с огољелих поља, прави оточиће, дијели се око њих у рукаве и оптјече их, почимајући да их подире, руши, разноси и прождире.
Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица. Или иде дуж обале, дерући ципеле о оштро камење, запињући и цијепајући одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво; гледа Уну разливену на уморним и лијеним пличинама, пунима шевара и водених трава, гдје се скривају дивље патке, чапље , и плиске; пролази поред дубина које покрива подмукло и затворено зеленило; застаје код бродова куд се прелази на босанску страну: кроз воду провиди се шљунак, а над воду избија старо, изглачано камење, а поред њега друго под водом, зарасло топлом и меком маховином. И он је једном осјетио неку луду жељу и вољу да је прегази, као некад у дјетињству, дошао до средине Уне, склизнуо с глатког камена и запао дубоко у воду. Вратио се тада кући сав мокар и љут.
Он воли њезин запјенушени бијес кад удара љутито на препреке и уставе око млинова; кад најури на слапове, пршти, пјени се, скаче, тече лагано опијена, спушта се поново, удара о стијење, зашуми, налијеће и баца се доље наглавце, заједно с његовом мисли која ју прати и коју вода у себи заноси и утапа. И онда, он је гледа гдје шета као мирна, поносна госпођа кроз тамно-зелена поља, пуна кукуруза, обавија се око брежуљака, засијаних златуњавим јечмом, ниском и ријетком пшеницом и зеленом бујном зоби, вијуга преко поља, с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене, погнуте гране у води, шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве и тече брзо, срдито и немоћно, збијена и стијешњена, док стијење пара и реже својим оштрим ртовима њезину глатку стаклену пут.
Запљусне га кадгод млаз сељачког живота из тих малих, неједнаких кућа, обиљежених муком и потребом, из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужног весеља над животом ма какав био; заћуте неродне оранице, зауставе се и престану да се окрећу витлови, док Уна пролази мирно и спокојно.
Или у прољеће, кад се разлијежу кавге над стопом преоране земље: он разумије ону луду, очајну љубав према земљи, над којом сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом, - у борби која замара, раздире руке, откида нокте и набија жуљеве на дланове, — да извади, отме, истргне из ње комад сувог, мршавог круха за се и за дјецу; у ту земљу он сахрањује своје мисли, наде, бриге и стрепње, и он је не да, јер је воли себичном, грубом љубављу, што је његова. Обневиде очи и узаври крв, замахне проштац и одјекне негдје у пољу кубура кремењача. И ударају цестом по војнички чизме жандарма, тресу им се перјанице, бљескају бајонети. А пред њима, у крви која се са главе сциједила на кошуљу, с рукама у тврдим лисичинама, послушно, оборене главе, корача сељак.
Чудновато, он је имао још из дјетињства једну тужну успомену , која га је, и касније кад је могао да разумије њихове јаде и оправда дјела из очајања, и нехотице одбијала од тих људи; њих је раздвајао један гроб, који се, као и сваки, дуго памти и спомиње, а још теже заборавља и прашта. Било је, можда, у тој успомени и пригушене и притајене мржње и незаборављених суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио између двију високих хрпа свјеже и масне иловаче по којој се познавали сјајни отисци лопата, који су одсијевали на сунцу.
То је био први страшан дан у његовом дјетињству.
Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала, гушећи се у сузама тресући се и посрћући; њих троје дјеце савило се око ње, са прљавим лицима од плача. Спровод се лијено вукао кроз село, застајући да се одморе људи који носе лијес; повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила носача; ситно и жалобно звонила два звонца у дјечјим рукама; испрекидано и ломно мијешала се звона са старог манастира; крупан плећат калуђер, у старој црној одежди која му је била прекратка, са раширеним крстом на леђима, држећи у кошчатој руци ниско оборену старинску књигу чији повез бијаху изгрирли мољци да се, испод коже, на мјестима провидјело дрво, гутао и давио се у ријечима, прескачући их и скраћивајући, и сипао их у дугу, неуредну сиједу браду, пожуривајући спровод да што прије сврши тај обични и механични посао. А за њима измијешана поворка људи, жена и дјеце, која води разговор, која је дошла више из обичаја или радозналости него да жали, нимало тужна, осим неколико баба које мислећи на своју смрт оплакују туђу; кадгод се отео по који смијех и брзо се утишао; а све, и звоњавину звона и грају спровода и појање оца Герасима са свађалачким гласом, надмашивало женино кукање и запијевка; у тај ведар дан, пун свјетлости, младог лишћа и нових трава са сочним и свјежим зеленилом, у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног несклада.
То је био погреб његовог оца.
И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ године убацивале сједину, с повијеним брцима који се мијешали, испреплетавали, и били као срасли са брадом, са проријеђеном, чекињавом косом која стрши, са љутитим погледом и са бором која не избива између очију, увијек у чизмама и у зеленкастом одијелу, са жировима на оковратнику, као што се носе сви шумари.
Гавре Ђаковић не сјећаше се да га је ико волио, осим жене и дјеце му, али сви су стрепили пред њим и бојали га се. Он је добро знао да га мрзе и да га се боје; њему је та мржња годила и он се њом поносио, говорећи о њој са ријетким задовољством, при чему се на његовом лицу јављао један чудноват, зао осмијак.
Само пред старијима од њега развлачило се његово натмурено лице, пуно понизне и претјеране љубазности; његови гвоздени и чврсти покрети омекшавали су, његов јак, космат врат, иначе вазда усправљен, погибао се; уза све то што је био тврдица, он није жалио да, сваком приликом, почасти и погости што боље може старију господу од себе и да их напије најбољим вином и подвори најслађом пршутом, да покоље десетеро пилића, јагње, прасе, да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни; а кад би они отишли, поново се замрачивало његово лице, он је још чвршће стезао своју кесу, остајао сам, стекавши повјерење и наклоност, постајао још тврђи, љући, неумољивији, не жалећи да товари глобе на сељаке, да их оптужује и пуни њима затворе и оставља за њима непоорана поља, непокошене ливаде, несадјевена сијена и незасићене куће. Уживајући глас да је један од најстрожијих и најсавјеснијих чиновника, њему је било лако да ради на своју руку и да стече прилично имање; гомиле тужаба биле су писане и дизане против њега, али им се није вјеровало нити хтјело да вјерује, док се он стоструко светио онима на које је сумњао. И касније нико нити имађаше воље нити се усуђиваше да га тужи. Он је остао увијек исти, силан и јак, да показује своју снагу и да ломи свој бијес на сељачким плећима.
Прва жена му је умрла неколико година иза вјенчања (кажу да је премлатио и пребио живот у њој), оставивши му једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре Ђаковић није виђао, била је између њих нека распра око насљедства.
На велико чудо свију, Маројло се поново оженио, двије три године касније; читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт; међутим чини се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова срџба и бијес и ударци не падаху више у кући, гдје је све гледало да само њему по вољи уради и угоди.
Сељаци се надаху да ће бар године сломити и учинити да јења сила Манојлова кад му већ ништа друго није могло одољети. Али Манојло Ђаковић није старио, тако се чинило. Он је постао још грђи, знајући свој посао и службу у ситнице, бивао сваким даном лукавији и препреденији, довијао се свему: ниједан пањ није бивао однесен, а да он није дознао ко га је посјекао. Палили су му шуме да му нашкоде: он је нашао кривце и послао их на дугу робију и добио за то одликовање. Палили су му више пута сијена, не знајући да су добро осигурана, и он је тај палеж радосно дочекао и наплатио са добитком. Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна.
Па и она се сломи једног дана.
Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна неки чудноват немир у кући. Они су скочили боси и необучени из кревета. У другој соби, при свјетлости мале лампе, стајала су два сељака, мокри и покисли, са извраћеним дугим кожунима; са дугих, прљавих јарећих длака кожуна и из блатних, каљавих опанака, који су остављали за собом широке трагове, циједила се и цурила вода, правећи жућкасте локвице по поду. Бијаху чули из свога засеока неку пуцњаву изнад кућа и викање за помоћ, заметнули се пушкама и повели псе. Иза дугог тражења, нађоше Манојла у једној увалици, свега у крви и без свијести. И сељаци полако пијуцкаху ракију из овеликих чаша, не говорећи ништа, слијежући раменима од времена на вријеме. Мишљаху да усијеку које дрво још тога јутра; неће ваљда Манојло бити толики душманин да их оптужи ако оздрави. И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања.
Манојло лежаше на кревету, са затвореним очима и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше крв коју му жена заустављаше, испирајући ране ракијом. Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село. Доктор дође тек око подне.
Стари одлежа у постељи нека четири мјесеца и придиже се, омршавио, посиједио, мркији и несноснији него што је био, замишљен и ћутљив, одговарајући љутито и кратко. Гавре га је добро запамтио у тим данима гдје се, као сјенка неког црног облака, вуче кроз кућу, подупирући се на дебео дренов штап и застајући да се одмори, с главом погнутом и очима упртим у земљу; тек кадгод само нагло подигне главу и простријели очима све око себе. У кући се ходило на прстима и говорило шапатом; тек он проламаше покаткад ту тишину својим јечањем, кад би га пекле , у кишовите дане његове ране које тешко зацјељиваху.
Он је мрзио да га нетко узнемирује, он је волио да остане сам у соби, хучући како ће му „ајдуци“ потаманити и исјећи шуму за свих тридесет и неколико година како је он чува и како се у њу ријетко сјекира забада; уши га вјечно вараху да чује ударање сјекира у даљини, а нос му осјећаше мирис паљевине и растопљене јелове смоле. И кад би се оставио својих зебња и брига о шуми, читаво вријеме бијаше обузет парницом коју је био дигао против неких сељака на које је сумњао да су га ранили из пушака. О томе је он са собом гласно разговарао. Он се љутио на законе што су благи, што су прошла времена кад се могло на муке ударати, или кад је сам човјек смио да суди. И он се заклињаше својим крсним именом на страшну освету читавом селу, једва чекајући да оздрави; он пријећаше да их истражи: половину да пошље у просјаке, а половину на кондуну. Па, једног дана, кад доби вијест да су оптужени сељаци, ради недовољних доказа, били ослобођени, он се смрачи , увуче у се , погну се још више гризући и уједајући у души, од бијеса, сам себе. И доскора паде опет у постељу. Умрије, иза боловања од осамнаест мјесеци, једнога јутра у мају.
Гавре Ђаковић памтио је како је њих дјецу пробудила мати у зору, плачући и љубећи их, како се кућа напунила свијетом, како је касније изишао, сав уплакан и гологлав у башту. Увијек га, и послије, подузима исто осјећање језе, увијек га потреса иста гроза кад види сунчано прољећње јутро послије 2кише: по трави и по лишћу блијеште капљице и лако се, с једним угодним и топлим шумом, стресају; дрвеће у цвијету подсјећа на невјесте у бјелини; киша у цвијету цвјетне латице по трави; одасвуда осјећа се оштар угодан мирис цвијета и земље напојене кишом што издише свјежину; дрвеће у цвијету носи на себи нешто снажно и бујно као живот у рађању; по орошеној младој трави жути се јагорчика и бијеле се шумарице испод живица у новом листу. А Уна се ваљала мутна, нагрежбана малим таласима; сунце бацало свјетлост у воду и усијавало је.
Давно су потонули ти дани.
И Гавре Ђаковић застаде неко вријеме замишљен, уздиже обрве, слеже раменима и, осјетивши глад, пође на ручак.
Нашао је ручак на столу, прекривеном шареним, куповним столњаком. Дјевојка која му је донијела јело, склони се мало у страну, поздрави га с осмјехом и изиђе.
Он се сјећаше ње као малог дјетета коју је касније заборавио; зачудио се кад ју је, послије толико година, поново спазио и нашао као израслу, витку дјевојку, с црним очима, разликујући се од осталих сељакиња што је била вазда чисто обучена. Она му је доносила јело и касније почела да се брине за неке ствари по кући, старајући се да му угоди, не разумијевајући његово мрко лице ни ћутање. Она је свршила сав посао, узалуд га отезала и прегледавала једну исту ствар десет пута, чекајући да јој он нешто каже и одлазила полагано, кадгод зачуђена, а кадгод ожалошћена.
Она је доносила у кућу мирис и свјежину поља и дах изапираних обала Уне; упадала у кућу као лагани вјетар који се ваља на ситним таласима и игра у тромом љесковом лишћу и у врбиним крошњама које су се надвиле над воду. И кад је она долазила, затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије.
Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико пута мислила да запита и, не усуђавајући се, остављала за сутра. Једном руком држала је за браву и гледала га својим великим очима.
Гавре Ђаковић, подиже очи и зачуди се.
— Не, — рече он, немам зашто да се љутим.
— Ја сам мислила, - говораше она, гледајући у противни зид, - јер не диваните никад са мном. Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему.
Он се мало осмјехну и разумио је.
Не, није ми мрско, — рече и погледа је благо. — Ја волим да ти долазиш.
Она се насмија радосно, стајаше још неко вријеме и оде сва задовољна.
И од тог дана, она удвостручи своју пажњу и бригу, мислећи и старајући се о њему; доносила му цвијећа и воћа које је сама узбирала, са једном искреном добродушношћу.
— Ви немате никога да се о вама стара, рекла је.
— Како да немам? - рече он и погледа је.
— А ти?
Она се весело насмија и побјеже.
Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека. Она се снебивала и стајала мислећи неко вријеме, па најпослије сједе на канапе. И он касније сједе близу ње и обоје гледаху на прозор о који удараше и лупкаше киша. Видио се комад сивкастог неба. Грање је грозничаво дрхтало. Кроз оквир од прозора цурио је мали млаз воде у собу.
— Да 'оће скоро да престане, — каза она тихо о пљуску, мислећи на нешто десето.
Гавре Ђаковић не одговори ништа. Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје му пржи лице и запаљује мозак. Он је погледа: она сјеђаше с рукама у крилу, с обореним очима, с лицем у које је ударила крв, с облим грудима које су поигравале. Она се давала својим дисањем и ноздрвама које се шире, и ћутањем и очима које нешто траже, и ломљењем прстију и којим дрхтајем и трзајем свога тијела, и уснама које су подрхтавале и упијале се једна у другу. И у њој се збивало нешто. Она диже главу и нађе његов поглед, сљубивши га са својим, и само што дубоко уздахну и стресе се.
И кад он метну грубо руку на њезино раме, она одмах клону и сва му се предаде, без ријечи. Напољу је пљуштала киша и текла потоком.
Растали су се ћутећи, док је сунце ударало у прозоре, улазећи у собу и блијештећи вани у мутној води која је полако отјецала. Он ју је видио кроз прозор гдје се жури, са зажагреним очима и са зајапуреним лицем преко кога је прешла рукама неколико пута, намијештајући косу и гледајући преда се, још сва уздрхтала и узбуђена, пуна неког чудноватог задовољства. Он је сједио у соби, заваљен и опружен, још разигран њезином љубави, пуном страсти, младости и доброте.
И у једном тренутку огорчи се на себе, осјетивши у себи страшну малодушност. „Зашто сам ја такав подлац?“ запитао се болно. „Ти нијеси рђав човјек, а нијеси ни добар“ , одговорило је нешто у њему. И застаде, хтијући да доврши мисао која му се наметала, настојећи да је одјурне, заборави, угуши. Али она је била јача од њега. Она је казала сухо: „Ти си као други“ . И његове се усне презриво развукоше. Као други! Колико бола, понижења и истине!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вељко Милићевић, умро 1929, пре 95 година.
|