Бено Поплесија (Робиња)3/17
| ←Шена шеснеста | Бено Поплесија (Робиња) Писац: Непознати аутор Шена седамнаеста |
Шена осамнеста→ |
МАРГАРИТА: Ах љубави, када ће доспјет моји невољни труди и жалосни непокоји?! видиш да сам доведена на сврху од живота, ако не нађем мога пољубљенога Пијера!
ЗИЈЕХАЛО: Госпару Ппјеро, о госпару Пијеро!
МАРГАРИТА: (Ајмех, кога зове ови? Ах имену, ти сам жив уздржиш мој умирући живот!)
ЗИЈЕХАЛО: Нути приварио сам се да је ово он. Пито сам капетана и Пераштанина за робињу, и рекли су ми да је су собом повели.
МАРГАРИТА: (Поћу слушат о кому ови говори, за обазнат ко је они кога је малоприје именово.)
ЗИЈЕХАЛО: И веома ми је жо, ер имам дат ову злу нову госпару Пијеру.
МАРГАРИТА: (Опета га је споменуо!)
ЗИЈЕХАЛО: Био сам малоприје међу-цревљарима за наћ га, како ми је реко, и нијесам га нашо. Ја знам да ће бит жо онему Пијеру.
МАРГАРИТА: (Ајмех, веће не могу!) — Молим те, дјетићу, реци ми, ко је ти Пијеро кога си веће пута иментиво?
ЗИЈЕХАЛО: Погледај безочанства!
МАРГАРИТА: Одговори ми, молим те! ови Пијеро, кога си именово, је ли из овега града? иде ли [с] Смирне? би ли ухићен од Турака? би ли ослобођен? Говори!
ЗИЈЕХАЛО: Дур дур! ја не знам што ти питаш; како те није срам спијават туђе после?!
МАРГАРИТА: Кад би зно узрок који ме силује питат за овега Пијера, не би ме цијенио безочна! зато те молим, приповиђи ми ко је ти.
ЗИЈЕХАЛО (сам): Ова његова преша чини ми сумњит увеле, зашто ми је реко Пијеро да га никому не оповиједам.
МАРГАРИТА: (Њешто сам собом говори!) — Реци ми узрок зашто нећеш да ми приповијеш ко је ти Пијеро.
ЗИЈЕХАЛО: (Гледај како је промијенио колур [боју]! ово ваља заисто да је Пијеров велики непријатељ!) — О о! видим да си се вас смутио.
МАРГАРИТА: Ајмех, реци брзо, гдје је Пијеро?
ЗИЈЕХАЛО: Је ли Пијеро син Бена Фрласије Поплесије?
МАРГАРИТА: Јес!
ЗИЈЕХАЛО: Одијели се [с] Смирне.
МАРГАРИТА: А пака?
ЗИЈЕХАЛО: Би ухићен од Турака.
МАРГАРИТА: Слиједи напријед!
ЗИЈЕХАЛО: Би ослобођен од млеташкијех галија.
МАРГАРИТА: А сад гдје се находи?
ЗИЈЕХАЛО: Сад је мртав.
МАРГАРИТА: Мртав?! почека’, што говориш? како мртав?
ЗИЈЕХАЛО: Мртав је ко остали мрци. Слуга ти сам!
МАРГАРИТА: Чуј ме... Ајмех, издали су ме химбена уфања, преварили су ме лажива обећања! ах, драги Пијеро, гдје си?!
ЗИЈЕХАЛО: Ух ух! ови ти се принемага! (Овди га хита.) — Olà, што ти је? — Да га не ухити[х], био би по на тле per certo [сигурно]. Ваља да му је ово интравењало зашто са[м] му реко да је Пијеро мртав. — Није истина, не, да је Пијеро мртав — жив је, жив!
МАРГАРИТА: Пијеро жив! Пијеро мртав! мој животу, ајмех!
ЗИЈЕХАЛО: Ах, да имам мало воде за рекуперат [повратити] га! на, вас је остинуо. Отићу зазват кога. — О Милица, Милица! —- Ајмех, не чује ме! Пој ти ћу га ја калат на тле полагахно за донијет мало воде.
Референце
уреди
