Бено Поплесија (Робиња)1/5
| ←Шена четврта | Бено Поплесија (Робиња) Писац: Непознати аутор Шена пета |
Шена шеста→ |
МИХОЧ: Заисто, ако не нађем начин с којијем моћу познат да ме ова робиња љуби, moriro disperato [умријећу у очајању]!
МИЛИЦА: Госпару, госпару Михо, служица ти сам.
МИХОЧ: Молим те, Милица, за сад остави ме се.
МИЛИЦА: Нути, црна, што говори! —- Чуј ме, поздравља те госпођа и моли те за ону љубав коју јој носиш да &..
МИХОЧ: Од које се то љубави хвали, ако ја на њу мрзим?
АНИЦА: Мрзиш на њу?! мрзиш Аницу коју си њекада толико љубио?! Реци ми, зашто ме мрзиш? јацун ти нијесам вјерна била? МИХОЧ: А која вјера прибива у твојијем прсима?
АНИЦА: Она коју сам ти дала да ћу те свеђ љубити, она коју си ми до да ме нећеш нигда оставити — ону коју сада остављаш пуштајући ме! ах јаох, тужна!
МИЛИЦА: Не плачи, моја госпо! — Мој госпару, немој да Ане плаче.
МИХОЧ: Нека плаче, нека пукне.
АНИЦА: Хвала ти, Михо; остављаш ме за слиједити једну робињу!
МИХОЧ: Остављам те, зашто си достојна бити остављена; слиједим тко јес достојан бити слијеђен. (Иде тја.)
АНИЦА: Отиде дакле и неће ме чути! тако ли, невјерниче, чиниш малу цјену од оне која за тобом умире?!
МИЛИЦА: Чудим ти се, моја душице, да се ти тему бринеш; јес тисућу другијех који за тобом умирају.
АНИЦА: Не говори ми тега, зашто ја само живем за Михоча, и за Михоча хоћу умријети; и ако ме љубиш, чини да свакако данас у мене дође. (Иде тја.)
МИЛИЦА: Жими душа, чинићу што узмогу.
Референце
уреди
