Бајка о јасици
Анђео туге Писац: Војислав Илић |
Пукло поље око мене,
у даљини суре стене.
На средини мало хлада,
где јасика трепти млада.
Њезино се лисје нија
и кад лахор не ћарлија.
Она шуми са висина
мутне бајке од старина.
Она шуми: "Давним давно,
у минуло доба тавно -
ја сам лепа мома била,
и сурова, као вила.
Ја љубити нисам знала,
нит' сам коме руку дала.
Бог ме зато, она збори,
у јасику младу створи.
Тако трајем одвајкада,
тако шумим још и сада.
Кад у летње подне жарко
с неба сија сунце јарко -
Млади пастир догна стада
под окриље мога хлада.
И под сенком густа грања
о јасици снове сања."
20. мај 1887.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 58-59, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|