Бановић Секула и 30 Удбињана5
Вино пије тридес'т Удбињана,
На Голубу високој планини,
На Голубу под јелом зеленом,
Међу њима од Удбине Мујо,
А до Мује Танковић Османе,
До Османа Тале Личанине,
А до њега тридес'т Удбињана,
Кад се аге напојише вина,
Од свашта су собет узимали,
А највише о добру јунаштву,
Сваки себе на јунаштву хвали,
А не вели да је јунак мали,
Већ сваки имаде јунаштво,
Онда рече Тале Личанине:
»Браћо моја тридест Удбињана
Шта хвалите ви своје јунаштво,
Ево наске тридес'т и четири,
Ја свачије познајем јунаштво,
Сад ћу казат што о коме знадем :
Јунак нам је од Удбине Мујо,
Кад би било боја за мејдана,
Он би био добар за мејдана;
Јунак нам је Танковић Османе,
Мало Осман гори од Мујаге,
Кад би било боја за мејдана;
Јунак нам је Кратовац Алија,
Мало Аљо гори од Османа,
Кад би било боја за мејдана,
Алија би био за мејдана ;
А за Тала ни питања нема,
Нико нема, да се на ме спрема!
Што гођ има необичних кула,
Све од Босне па до Шумадије,
Све од Саве до тиха Дунава,
Од Стамбола до морске отоке,
Ту под сваком имаде тавница,
У свакој је Тале тавновао,
У некој сам зиму зимовао,
А у некој љето љетовао,
Ал' ме нико није погубио,
Свак познаје будаластог Тала,
Ко ме знаде, погубит ме неће,
Већ ме води, па ме поји вина,
Познаје ме да сам турска свиња!
А ја знадем све ваше јунаштво;
Да ви знате котарске војводе,
Да ви знате ко што их ја знадем,
Што имаду до два Смиљанића,
Једно ми је: Смиљанић Илија,
А друго је: Смиљанић Тадија,
Оба вука гори од горега,
Млоги Турчин испред њихе бјега;
А што ми је Јанковић Стојане,
На његову широку путаљу,
Кад он 'ода испред двора свога,
Када 'ода, све путаља вода,
А кад шеће, све он главом креће,
Стојан тражи са својијем кавге,
Камо л' неће с Турцим' Крајишницим
Потражити кавге и мејдана,
Ђе је кавга, Стојан јој је глава!
Па што им је Вучетица мали,
Све се Вуче по границам' вуче,
Добра коња бакраџлијом туче,
Да те није четири дахије,
Ласно бисмо Котар поробили,
Кауркиње младе заробили!
И те би вам лако казивао,
Ал' Задарје стоји на ћенару,
То је глава влашкијех Котара,
Што Котаре од Турака брани,
И сокола за Турака храни,
Сив сокола Бановић Секула,
Добра коња, а добра јунака,
Што Каурин имаде вранчића,
Што су му га поклониле виле,
Кад су с њиме на састанку биле,
Он је пород старијих јунака,
Кажу људи, видио нијесам,
У вранца му дван'ест плетеница,
Свака му је у траву па'нула,
Што му сплећу из планине виле,
Волио би' коња задобити,
Нег' Секула жива уграбити!
Секул нам је млого додијао,
И турскијех глава одјсекао,
Сваког би му лако прегорио,
Ал' не могу Лукић барјактара,
Што му Секул одсијече главу,
Однесе му барјак на Задарје,
С њим Турцима све јаде задаје;
А што им је Задранин Тодоре,
И дијете нејачак Тадија,
Тодор јаше дебела дорина,
А Тадија косната вранчића,
Обадва су од боја јунаци,
Ал' ни један јунак ко Секула.«
Кад им Тале јаде јадовао,
Док се прамен магле заподио,
Уз Голуба високу планину,
А из магле јунак исп'ануо,
На вранчићу ко на горској вили,
На коњу је ноге прекрстио,
У рукам' му седефли тамбура,
Па уза н>у ситно куцукаше,
Ситно куца, јасно попијева:
»Ђе си море, буљукбаша Мујо?
Јеси л' китну чету саставио?
Смијеш ли ме данас дочекати?
У Србина пријеваре нема,
Јер се вазда за јунаштво спрема!«
Кад га виђе тридеСт Удбињана,
За срчали дурбин прихватише,
Познаваше, познат не могоше,
Нико њега познати не може,
Осјем један Личанине Тале,
Онда рече Личанине Тале:
»Браћо моја, триде'ст Удбињана!
Щта гледате, шта га познавате?
Ја ћу вам га по имену казат,
Не познајем на коњу јунака,
Већ познајем коња под јунаком,
Видите ли дебела вранчића,
И на њему дван'ест плетеница,
Што му плету из планине виле,
Све су му се у траву савиле,
Кад му главу на дизгин притегне,
Плетенице од земље одигне,
Кад попушти, до земљице пану,
Добар вранац плетенице чепа,
Кад то зачу Удбињанин Мујо,
То је Мујо једва дочекао,
Пак од земље на ноге скочио,
А завика грлом бијелијем:
»Будалино, Личанине Тале,
Виђећемо Бановић Секула,
Али мене, ал' Секула хвале!«
Онда рече од Удбине Мујо:
»Браћо моја, тридес'т Удбињана!
Ви хватајте дебела вранчића,
Ја ћу хватат мрка Каурина!«
Онда рече Тале Личанине:
»Ја луд ти си, од Удбине Мујо!
Зар не видиш његова вранчића,
Да све скоче из планине виле,
Не би вранца коња ухватиле,
Ја камоли наши Удбињани,
Видите ли његова вранчића,
Каурин га за мејдана храни,
С њим добива мејдан изабрани,
Ак' 'оћете мене послушати,
Ви немојте њега дочекати,
Јер ће од вас јаде направити!
Нека Влаше[1] кроз планину прође 155
Када води и језеру дође,
Он ће онђе коња одјахати,
Одјахати, па га изводати,
Изводати, па га напојити,
А себе ће вином опојити, 160
Нећемо ли њега преварити,
Каурина пјана савезати!«
У то доба дијете Секуле,
Он доћера коња до језера,
До језера до воде студене, 165
Код језера разјаха вранчића,
Вранац му се око воде вода,
Сједе Секул хладно пити вино,
Добро пијо, док се опојио,
Док је њега санак освојио, 170
Пак он заспа кајно јање лудо,
Кад он заспа под јелом зеленом;
А да видиш тридес'т Удбињана,
Сви од земље на ноге скочише,
Опколише коња и јунака, 175
Опколише, па га ухватише,
Ухватише, па га савезаше,
Савезаше Секулове руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца, 180
Стаде писка Бановић Секуле,
У сужањству тридес'т Удбињана,
А кад виђе вранац од мејдана,
Ђе Секула ухватише Турци,
Стаде цика бијесна вранчића, 185
Пропиње се небу под облаке,
Ушим' стриже, а зубима гризе,
А ногама чивтимице гађа,
Ником себи прилазит не даде,
Откиде се од јеле зелене, 190
Да побјегне завичају своме,
Да остави господара свога,
А кад виђе Бановић Секула,
Ђе ће вилен вранац побјегнути,
Оставити господара свога,
Вранчићу је грчки говорио:
»Мој вранчићу, моје десно крило,
Кад сам тебе, вранче, набавио,
Овако сам теби говорио :
Да те нећу продати за благо,
Ни на тврду мјесту упуштати,
Ни' ћу тебе коме поклонити,
Док је моје на рамену главе,
А ти 'оћеш мене оставити,
Немој мене данас оставити,
Да те гледам за живота свога,
Ако мене суђен данак нађе,
Те погинем у турској Удбини,
Ласно ћеш ти побјећ од Турака,
Побјећ мораш, кад гођ теби драго,
Ако Бог да, те се избавимо,
Биће добро и мени и теби.«
Када вранац разумје бесједе,
Поврати се господару своме,
Пак вранчића ухватише Турци,
Одведоше вранца и Секула,
Ту велики шемлук учинише,
По два и два заједно пјевају,
Уз тамбуру ситно ударају,
Кад бидоше стрмо низ планину,
Док завика Бановић Секула:
»Ђе си вило, богом посестримо?
Знаш ли, вило, мила посестримо,
Кад си мене млада побратила,
И својијем братом називала,
Тврду си ми вјеру заложила,
Да ме никад упуштати нећеш,
А данас си мене упуштила,
Па ме млада одведоше Турци,
На срамоту и мени и теби.«
А кад зачу вила посестрима,
Док завика вила из облака:
Побратиме, Бановић Секула!
Ни срамота није за говеда,
Већ за таког младића јунака,
Који каже да је за барјака!
Колико сам теби говорила,
Кад путујеш гором и планином,
Да не пијеш преко мјере вина,
Да не спаваш покрај друма тавна,
Ал' ти не шће мене послушати,
Па си себе упуштио лудо.«
Кад то рече из облака вила,
Док долеће на Голуб-планину,
Ту престиже Турке и Секула,
С голом сабљом^у десници руци,
Пак прилеће побратиму своме,
Пресјече му свезе на рукама,
Додаде му сабљу у десницу,
Кад се Секул сабље добавио,
До вранчића коња доскочио,
За готова коња закрочио,
Кад се коњу на сриједу баци,
Цикну вранац кајно соко сиви,
Плану Секул кајно огањ живи,
Једва чека заратити с Турцим;
Измаче се посестрима вила,
Па завика грлом бијелијем:
»Стани мало, буљукбаша Мујо,
Нека знадеш, пријеваре нема,
Ја би' тебе могла савезати,
И русу ти главу погубити,
Ал' вам кушам срећу и јунаштво,
Да окушам тебе и Секула,
Јер Секулу хвали Србадија,
Тебе, Мујо, твоја Турадија,
Нек се ваше покаже јунаштво,
Ко л' је јунак ко л' је пошалица?
Ето васке тридес'т Удбињана,
Сви скочите на Секула мога,
А ја њему ни помопи нећу,
Да окушам Секулову срећу.«
У то доба затурише кавгу,
Срдит Секул пак се разљутио,
Вилен вранац пак се помамио,
Све прескаче коње и јунаке,
А обара са коња јунаке,
Секула им о'сијеца главе,
Посијече тридесет Турака,
А ухвати буљукбашу Муја,
Савеза му наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Привеза га за коња ђогина,
А ђогина за свога враНчића,
Пак савеза Личанина Тала,
и његове савезао руке,
А погуби Танковић Османа,
И до њега Кратовац Алију,
И са н>има тридесет Турака,
Док завика Личанине Тале:
»Богом брате, Бановић Секула,
Дохвати ми главу Алијину,
Да је узмем у бијеле руке!«
А Секул му главу дохватио,
А Тале је ногам' погазио,
И овако Тале говорио:
»Копиљане, Кратовац Алија,
Колико сам теби говорио:
Ти се прођи врага и белаја,
И јунака Бановић Секуле;
Да све скоче из планине виле,
Не би н>ему вранца ухватиле,
Ја камоли вранца и Секула,
Што си своју главу изгубио,
Не би тебе Тале ни жалио,
Већ ја жалим тридест Удбињана,
Пак и себе жалим и невољим
Ал' се на што ни жалити немам,
Нит' шта жалим, нити шта имадем,
Тавноват се јесам научио,
Ниђе града ни паланке нема,
Којој није долазио Тале,
И у којој тавновао није,
Никад куће ни купишта немам,
Тавница ми кућа и кланица,
Синџир гвожђе коњиц и сабљица!«
Кад то зачу Бановић Секула,
На то му се Секул насмијао,
Те овако Талу говорио:
»А не бој се, Личанине Тале,
Ево ћу ти живот поклонити,
Хајде кажи како 'но је било!
Ни' ту хвале ни јунака нема,
Који неће пуштат на мејдану.
А Муја би данас погубио,
Јер је мене љуто преварио,
Спавајућ ми руке савезао.
Ал' не стоји тако у јунаштву,
Да се губе прве поглавице,
Бацићу га на дно у тавницу,
Тавноваће седам годиница.«
Кад то рече Бановић Секула,
Онда пушта Личанина Тала,
Тале свога појаха кулаша,
Па запјева грлом бијелијем :
»Хвала теби, Бановић Секула,
Кад ти чуваш славу и јунаштво,
Кад си мени живот поклонио?«
Оде Тале у турску Удбину,
Оде Секул својој бановини,
И одведе савезана Муја,
Па га баци на дно у тавницу,
Тавновао годиницу дана,
Па га Секул дома опремио.
