Banović Sekula i 30 Udbinjana5
Vino pije trides't Udbinjana,
Na Golubu visokoj planini,
Na Golubu pod jelom zelenom,
Među njima od Udbine Mujo,
A do Muje Tanković Osmane,
Do Osmana Tale Ličanine,
A do njega trides't Udbinjana,
Kad se age napojiše vina,
Od svašta su sobet uzimali,
A najviše o dobru junaštvu,
Svaki sebe na junaštvu hvali,
A ne veli da je junak mali,
Već svaki imade junaštvo,
Onda reče Tale Ličanine:
»Braćo moja tridest Udbinjana
Šta hvalite vi svoje junaštvo,
Evo naske trides't i četiri,
Ja svačije poznajem junaštvo,
Sad ću kazat što o kome znadem :
Junak nam je od Udbine Mujo,
Kad bi bilo boja za mejdana,
On bi bio dobar za mejdana;
Junak nam je Tanković Osmane,
Malo Osman gori od Mujage,
Kad bi bilo boja za mejdana;
Junak nam je Kratovac Alija,
Malo Aljo gori od Osmana,
Kad bi bilo boja za mejdana,
Alija bi bio za mejdana ;
A za Tala ni pitanja nema,
Niko nema, da se na me sprema!
Što gođ ima neobičnih kula,
Sve od Bosne pa do Šumadije,
Sve od Save do tiha Dunava,
Od Stambola do morske otoke,
Tu pod svakom imade tavnica,
U svakoj je Tale tavnovao,
U nekoj sam zimu zimovao,
A u nekoj ljeto ljetovao,
Al' me niko nije pogubio,
Svak poznaje budalastog Tala,
Ko me znade, pogubit me neće,
Već me vodi, pa me poji vina,
Poznaje me da sam turska svinja!
A ja znadem sve vaše junaštvo;
Da vi znate kotarske vojvode,
Da vi znate ko što ih ja znadem,
Što imadu do dva Smiljanića,
Jedno mi je: Smiljanić Ilija,
A drugo je: Smiljanić Tadija,
Oba vuka gori od gorega,
Mlogi Turčin ispred njihe bjega;
A što mi je Janković Stojane,
Na njegovu široku putalju,
Kad on 'oda ispred dvora svoga,
Kada 'oda, sve putalja voda,
A kad šeće, sve on glavom kreće,
Stojan traži sa svojijem kavge,
Kamo l' neće s Turcim' Krajišnicim
Potražiti kavge i mejdana,
Đe je kavga, Stojan joj je glava!
Pa što im je Vučetica mali,
Sve se Vuče po granicam' vuče,
Dobra konja bakradžlijom tuče,
Da te nije četiri dahije,
Lasno bismo Kotar porobili,
Kaurkinje mlade zarobili!
I te bi vam lako kazivao,
Al' Zadarje stoji na ćenaru,
To je glava vlaškijeh Kotara,
Što Kotare od Turaka brani,
I sokola za Turaka hrani,
Siv sokola Banović Sekula,
Dobra konja, a dobra junaka,
Što Kaurin imade vrančića,
Što su mu ga poklonile vile,
Kad su s njime na sastanku bile,
On je porod starijih junaka,
Kažu ljudi, vidio nijesam,
U vranca mu dvan'est pletenica,
Svaka mu je u travu pa'nula,
Što mu spleću iz planine vile,
Volio bi' konja zadobiti,
Neg' Sekula živa ugrabiti!
Sekul nam je mlogo dodijao,
I turskijeh glava odjsekao,
Svakog bi mu lako pregorio,
Al' ne mogu Lukić barjaktara,
Što mu Sekul odsiječe glavu,
Odnese mu barjak na Zadarje,
S njim Turcima sve jade zadaje;
A što im je Zadranin Todore,
I dijete nejačak Tadija,
Todor jaše debela dorina,
A Tadija kosnata vrančića,
Obadva su od boja junaci,
Al' ni jedan junak ko Sekula.«
Kad im Tale jade jadovao,
Dok se pramen magle zapodio,
Uz Goluba visoku planinu,
A iz magle junak isp'anuo,
Na vrančiću ko na gorskoj vili,
Na konju je noge prekrstio,
U rukam' mu sedefli tambura,
Pa uza n>u sitno kucukaše,
Sitno kuca, jasno popijeva:
»Đe si more, buljukbaša Mujo?
Jesi l' kitnu četu sastavio?
Smiješ li me danas dočekati?
U Srbina prijevare nema,
Jer se vazda za junaštvo sprema!«
Kad ga viđe trideSt Udbinjana,
Za srčali durbin prihvatiše,
Poznavaše, poznat ne mogoše,
Niko njega poznati ne može,
Osjem jedan Ličanine Tale,
Onda reče Ličanine Tale:
»Braćo moja, tride'st Udbinjana!
Щta gledate, šta ga poznavate?
Ja ću vam ga po imenu kazat,
Ne poznajem na konju junaka,
Već poznajem konja pod junakom,
Vidite li debela vrančića,
I na njemu dvan'est pletenica,
Što mu pletu iz planine vile,
Sve su mu se u travu savile,
Kad mu glavu na dizgin pritegne,
Pletenice od zemlje odigne,
Kad popušti, do zemljice panu,
Dobar vranac pletenice čepa,
Kad to začu Udbinjanin Mujo,
To je Mujo jedva dočekao,
Pak od zemlje na noge skočio,
A zavika grlom bijelijem:
»Budalino, Ličanine Tale,
Viđećemo Banović Sekula,
Ali mene, al' Sekula hvale!«
Onda reče od Udbine Mujo:
»Braćo moja, trides't Udbinjana!
Vi hvatajte debela vrančića,
Ja ću hvatat mrka Kaurina!«
Onda reče Tale Ličanine:
»Ja lud ti si, od Udbine Mujo!
Zar ne vidiš njegova vrančića,
Da sve skoče iz planine vile,
Ne bi vranca konja uhvatile,
Ja kamoli naši Udbinjani,
Vidite li njegova vrančića,
Kaurin ga za mejdana hrani,
S njim dobiva mejdan izabrani,
Ak' 'oćete mene poslušati,
Vi nemojte njega dočekati,
Jer će od vas jade napraviti!
Neka Vlaše[1] kroz planinu prođe 155
Kada vodi i jezeru dođe,
On će onđe konja odjahati,
Odjahati, pa ga izvodati,
Izvodati, pa ga napojiti,
A sebe će vinom opojiti, 160
Nećemo li njega prevariti,
Kaurina pjana savezati!«
U to doba dijete Sekule,
On doćera konja do jezera,
Do jezera do vode studene, 165
Kod jezera razjaha vrančića,
Vranac mu se oko vode voda,
Sjede Sekul hladno piti vino,
Dobro pijo, dok se opojio,
Dok je njega sanak osvojio, 170
Pak on zaspa kajno janje ludo,
Kad on zaspa pod jelom zelenom;
A da vidiš trides't Udbinjana,
Svi od zemlje na noge skočiše,
Opkoliše konja i junaka, 175
Opkoliše, pa ga uhvatiše,
Uhvatiše, pa ga savezaše,
Savezaše Sekulove ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca, 180
Stade piska Banović Sekule,
U sužanjstvu trides't Udbinjana,
A kad viđe vranac od mejdana,
Đe Sekula uhvatiše Turci,
Stade cika bijesna vrančića, 185
Propinje se nebu pod oblake,
Ušim' striže, a zubima grize,
A nogama čivtimice gađa,
Nikom sebi prilazit ne dade,
Otkide se od jele zelene, 190
Da pobjegne zavičaju svome,
Da ostavi gospodara svoga,
A kad viđe Banović Sekula,
Đe će vilen vranac pobjegnuti,
Ostaviti gospodara svoga,
Vrančiću je grčki govorio:
»Moj vrančiću, moje desno krilo,
Kad sam tebe, vranče, nabavio,
Ovako sam tebi govorio :
Da te neću prodati za blago,
Ni na tvrdu mjestu upuštati,
Ni' ću tebe kome pokloniti,
Dok je moje na ramenu glave,
A ti 'oćeš mene ostaviti,
Nemoj mene danas ostaviti,
Da te gledam za života svoga,
Ako mene suđen danak nađe,
Te poginem u turskoj Udbini,
Lasno ćeš ti pobjeć od Turaka,
Pobjeć moraš, kad gođ tebi drago,
Ako Bog da, te se izbavimo,
Biće dobro i meni i tebi.«
Kada vranac razumje besjede,
Povrati se gospodaru svome,
Pak vrančića uhvatiše Turci,
Odvedoše vranca i Sekula,
Tu veliki šemluk učiniše,
Po dva i dva zajedno pjevaju,
Uz tamburu sitno udaraju,
Kad bidoše strmo niz planinu,
Dok zavika Banović Sekula:
»Đe si vilo, bogom posestrimo?
Znaš li, vilo, mila posestrimo,
Kad si mene mlada pobratila,
I svojijem bratom nazivala,
Tvrdu si mi vjeru založila,
Da me nikad upuštati nećeš,
A danas si mene upuštila,
Pa me mlada odvedoše Turci,
Na sramotu i meni i tebi.«
A kad začu vila posestrima,
Dok zavika vila iz oblaka:
Pobratime, Banović Sekula!
Ni sramota nije za goveda,
Već za takog mladića junaka,
Koji kaže da je za barjaka!
Koliko sam tebi govorila,
Kad putuješ gorom i planinom,
Da ne piješ preko mjere vina,
Da ne spavaš pokraj druma tavna,
Al' ti ne šće mene poslušati,
Pa si sebe upuštio ludo.«
Kad to reče iz oblaka vila,
Dok doleće na Golub-planinu,
Tu prestiže Turke i Sekula,
S golom sabljom^u desnici ruci,
Pak prileće pobratimu svome,
Presječe mu sveze na rukama,
Dodade mu sablju u desnicu,
Kad se Sekul sablje dobavio,
Do vrančića konja doskočio,
Za gotova konja zakročio,
Kad se konju na srijedu baci,
Ciknu vranac kajno soko sivi,
Planu Sekul kajno oganj živi,
Jedva čeka zaratiti s Turcim;
Izmače se posestrima vila,
Pa zavika grlom bijelijem:
»Stani malo, buljukbaša Mujo,
Neka znadeš, prijevare nema,
Ja bi' tebe mogla savezati,
I rusu ti glavu pogubiti,
Al' vam kušam sreću i junaštvo,
Da okušam tebe i Sekula,
Jer Sekulu hvali Srbadija,
Tebe, Mujo, tvoja Turadija,
Nek se vaše pokaže junaštvo,
Ko l' je junak ko l' je pošalica?
Eto vaske trides't Udbinjana,
Svi skočite na Sekula moga,
A ja njemu ni pomopi neću,
Da okušam Sekulovu sreću.«
U to doba zaturiše kavgu,
Srdit Sekul pak se razljutio,
Vilen vranac pak se pomamio,
Sve preskače konje i junake,
A obara sa konja junake,
Sekula im o'sijeca glave,
Posiječe trideset Turaka,
A uhvati buljukbašu Muja,
Saveza mu naopako ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Priveza ga za konja đogina,
A đogina za svoga vraNčića,
Pak saveza Ličanina Tala,
i njegove savezao ruke,
A pogubi Tanković Osmana,
I do njega Kratovac Aliju,
I sa n>ima trideset Turaka,
Dok zavika Ličanine Tale:
»Bogom brate, Banović Sekula,
Dohvati mi glavu Alijinu,
Da je uzmem u bijele ruke!«
A Sekul mu glavu dohvatio,
A Tale je nogam' pogazio,
I ovako Tale govorio:
»Kopiljane, Kratovac Alija,
Koliko sam tebi govorio:
Ti se prođi vraga i belaja,
I junaka Banović Sekule;
Da sve skoče iz planine vile,
Ne bi n>emu vranca uhvatile,
Ja kamoli vranca i Sekula,
Što si svoju glavu izgubio,
Ne bi tebe Tale ni žalio,
Već ja žalim tridest Udbinjana,
Pak i sebe žalim i nevoljim
Al' se na što ni žaliti nemam,
Nit' šta žalim, niti šta imadem,
Tavnovat se jesam naučio,
Niđe grada ni palanke nema,
Kojoj nije dolazio Tale,
I u kojoj tavnovao nije,
Nikad kuće ni kupišta nemam,
Tavnica mi kuća i klanica,
Sindžir gvožđe konjic i sabljica!«
Kad to začu Banović Sekula,
Na to mu se Sekul nasmijao,
Te ovako Talu govorio:
»A ne boj se, Ličanine Tale,
Evo ću ti život pokloniti,
Hajde kaži kako 'no je bilo!
Ni' tu hvale ni junaka nema,
Koji neće puštat na mejdanu.
A Muja bi danas pogubio,
Jer je mene ljuto prevario,
Spavajuć mi ruke savezao.
Al' ne stoji tako u junaštvu,
Da se gube prve poglavice,
Baciću ga na dno u tavnicu,
Tavnovaće sedam godinica.«
Kad to reče Banović Sekula,
Onda pušta Ličanina Tala,
Tale svoga pojaha kulaša,
Pa zapjeva grlom bijelijem :
»Hvala tebi, Banović Sekula,
Kad ti čuvaš slavu i junaštvo,
Kad si meni život poklonio?«
Ode Tale u tursku Udbinu,
Ode Sekul svojoj banovini,
I odvede savezana Muja,
Pa ga baci na dno u tavnicu,
Tavnovao godinicu dana,
Pa ga Sekul doma opremio.
