Андрија Хумски/14
| ◄ ПОЈАВА ТРЕЋА | ПОЈАВА ЧЕТВРТА | ПОЈАВА ПЕТА ► |
ПОЈАВА ЧЕТВРТА
РАДОСЛАВ, долази СТАНИСЛАВ
СТАНИСЛАВ:
У целом замку живо спремање,
Честити кнез се снажно зауз'о,
Да, кад се једном сила подигне,
Препреке целе буду сломљене.
А ти си само тако замишљен.
РАДОСЛАВ:
Замишљен збиља бејах до сада,
Јер сва ми беше мис'о остала
У сјајном добу моје прошлости.
Ал данас што бих био замишљен,
И од сад што бих смету тајно
Веселост своју, срећу, напредак!
СТАНИСЛАВ:
Дакле се и ти надаш, на боље
Да ће се српском земљом кренути,
Када се сврши, што се зачело?
РАДОСЛАВ:
У сроској земљи? Кад се доврши?
А, да, зацело... биће, дакако!
СТАНИСЛАВ:
А сумње нема, таком витезу
Срце ће онда бити пуније,
Душа ће бити много крепчија.
РАДОСЛАВ:
Душа је моја крепка, весела,
На изглед сјајан када помислим,
Срце је моје пуно, препуно,
Што срце хтеде, бог је схватио.
СТАНИСЛАВ:
Истину кажем, не разумем то.
РАДОСЛАВ:
Не разумеш ме? Да ли одиста?
Зар тако брзо младост пролази?
Зар санак тако нагло одлази?
А ја сам вазда, — што бих тајао —
Држао, да би дуже трајао!
СТАНИСЛАВ:
О томе кад ми тако говориш,
Ти љубиш, брате, могу тврдити.
РАДОСЛАВ:
Кад можеш тврдит' не ћу одрећи.
СТАНИСЛАВ:
Тол'ко сам смео, тол'ко могадох,
А кад бих даље смео зборити,
Погодити бих можда могао,
За којом срце тако уздише.
РАДОСЛАВ:
Ти не ћеш моћи више читати
Са чела мога моје намере,
Не ћеш, јер сам ћу све ти казати.
Не ћу ти крити, немам ни за што,
Кад оцу њеном жељу саопштим,
И ти ћеш тада сазнат’ јаначно,
А кад ћеш знати врло ускоро,
Што не би боље сада сазнао?
СТАНИСЛАВ:
Рекох, да, кад бих смео зборити,
Мог’о бих жељу и погодити.
У том се, видим, нисам варао,
Твоје ми речи дају потврде.
РАДОСЛАВ:
И ти је, велиш, знадеш одиста?
СТАНИСЛАВ:
Узалуд речи не бих трошио.
РАДОСЛАВ:
Ти ћеш је рећи?
СТАНИСЛАВ:
Ако затреба.
Лепа је збиља као зорица,
Румени корал њених усница,
Па таласаста коса велка,
Да смртном болу даде мелема!
Даницу знадем душе ведрије,
У свету нема лепше, милије.
РАДОСЛАВ:
Твоје су речи мисли, жеље ми.
Та и ти знадеш кротко зборити!
СТАНИСЛАВ:
И ја сам негда знао мекшије,
Ал прође доба, дође невоља,
За мене нису таки часови.
Тек тебе само могу световат’,
Затреба л’ за њу, ти све учини.
РАДОСЛАВ:
И учинићу, све ћу приносит'
На жртву богу ради богиње!
Опрости, што те сама остављам,
Витеже! С богом, брате по срцу,
Јер њојан морам брзо хитати! (Оде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.
|