◄   POJAVA TREĆA POJAVA ČETVRTA POJAVA PETA   ►

POJAVA ČETVRTA

RADOSLAV, dolazi STANISLAV

STANISLAV:

U celom zamku živo spremanje,
Čestiti knez se snažno zauz'o,
Da, kad se jednom sila podigne,
Prepreke cele budu slomljene.
A ti si samo tako zamišljen.

RADOSLAV:

Zamišljen zbilja bejah do sada,
Jer sva mi beše mis'o ostala
U sjajnom dobu moje prošlosti.
Al danas što bih bio zamišljen,
I od sad što bih smetu tajno
Veselost svoju, sreću, napredak!

STANISLAV:

Dakle se i ti nadaš, na bolje
Da će se srpskom zemljom krenuti,
Kada se svrši, što se začelo?

RADOSLAV:

U sroskoj zemlji? Kad se dovrši?
A, da, zacelo... biće, dakako!

STANISLAV:

A sumnje nema, takom vitezu
Srce će onda biti punije,
Duša će biti mnogo krepčija.

RADOSLAV:

Duša je moja krepka, vesela,
Na izgled sjajan kada pomislim,
Srce je moje puno, prepuno,
Što srce htede, bog je shvatio.

STANISLAV:

Istinu kažem, ne razumem to.

RADOSLAV:

Ne razumeš me? Da li odista?
Zar tako brzo mladost prolazi?
Zar sanak tako naglo odlazi?
A ja sam vazda, — što bih tajao —
Držao, da bi duže trajao!

STANISLAV:

O tome kad mi tako govoriš,
Ti ljubiš, brate, mogu tvrditi.

RADOSLAV:

Kad možeš tvrdit' ne ću odreći.

STANISLAV:

Tol'ko sam smeo, tol'ko mogadoh,
A kad bih dalje smeo zboriti,
Pogoditi bih možda mogao,
Za kojom srce tako uzdiše.

RADOSLAV:

Ti ne ćeš moći više čitati
Sa čela moga moje namere,
Ne ćeš, jer sam ću sve ti kazati.
Ne ću ti kriti, nemam ni za što,
Kad ocu njenom želju saopštim,
I ti ćeš tada saznat’ janačno,
A kad ćeš znati vrlo uskoro,
Što ne bi bolje sada saznao?

STANISLAV:

Rekoh, da, kad bih smeo zboriti,
Mog’o bih želju i pogoditi.
U tom se, vidim, nisam varao,
Tvoje mi reči daju potvrde.

RADOSLAV:

I ti je, veliš, znadeš odista?

STANISLAV:

Uzalud reči ne bih trošio.

RADOSLAV:

Ti ćeš je reći?

STANISLAV:

Ako zatreba.
Lepa je zbilja kao zorica,
Rumeni koral njenih usnica,
Pa talasasta kosa velka,
Da smrtnom bolu dade melema!
Danicu znadem duše vedrije,
U svetu nema lepše, milije.

RADOSLAV:

Tvoje su reči misli, želje mi.
Ta i ti znadeš krotko zboriti!

STANISLAV:

I ja sam negda znao mekšije,
Al prođe doba, dođe nevolja,
Za mene nisu taki časovi.
Tek tebe samo mogu svetovat’,
Zatreba l’ za nju, ti sve učini.

RADOSLAV:

I učiniću, sve ću prinosit'
Na žrtvu bogu radi boginje!
Oprosti, što te sama ostavljam,
Viteže! S bogom, brate po srcu,
Jer njojan moram brzo hitati! (Ode.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.