АЛИ МОМИМ...
Ево мене опет овде
Са гудилом и гуслама,
Да загудии, браћо мила,
Да запевам опет вама.
У кога је врело срце,
У кога је чиста душа:
Учиниће себи криво
Ако не ће да ме слуша.
Спеваћу вам једну ретку,
Истиниту приповетку:
Како љубља лепа була
Фериз-агу од Стамбула,
Како ли је лудовало
За Фатимом младо Туре...
Али најпре, с допупштењем
Напићу се из чутуре.
Месечина... нојца тија —
Не мож' бити дивотнија!
Султан — месец, благо њему!
Пружио се у харему,
Око њега буле бајне,
Златокосе звезде сјајне.
Ал' и тамо у баштици
Седи једна була дивна.
Була дивна, була млада,
Ал' је врло жалостивна;
Немо седи лепа була
Крај румена вита ђула,
Уздишући драгог чека,
Да јој дође из далека
На недарца њена мека,
Да јој гукне коју речцу,
Што из врела срца цури...
Али, молим, да погледам,
Да л' још има у чутури.
Седи була
Поред ђула,
Нити види, нити чује
Како једно младо Туре
На вратима прислушкује.
Кад се било
Уверило,
Да у врту никог нема,
До једине оне дивне,
Лепе буле жалостивне,
Отворио вратаоца,
Те дивотној були јури...
Али, молим, да погледам
Да л' још има у чутури.
Само један тили тренут,
А Туре је тамо веће,
Жедно Туре, шарен-лепир
Пало је па мирис-цвеће:
На усташца замедљана
Бело-грле оне буле.
Ао среће, што су пољуб
Тек шарене каде чуле!
Да је други неко чуо,
Наопако!
Ал' овако —
Нит' се млада була плаши,
Нит' се Туре кући жури...
Али, молим, да погледам
Да л' још има у чутури.
Кад се Туре
Са усташца они рујни,
Кад се било
Од пољуба, од нечујни:
Онда стаде да беседи
Од Стамбула младој цури...
С опроштењем, не знам даље:
Нема више у чутури.
