ALI MOMIM...
Evo mene opet ovde
Sa gudilom i guslama,
Da zagudii, braćo mila,
Da zapevam opet vama.
U koga je vrelo srce,
U koga je čista duša:
Učiniće sebi krivo
Ako ne će da me sluša.
Spevaću vam jednu retku,
Istinitu pripovetku:
Kako ljublja lepa bula
Feriz-agu od Stambula,
Kako li je ludovalo
Za Fatimom mlado Ture...
Ali najpre, s dopupštenjem
Napiću se iz čuture.
Mesečina... nojca tija —
Ne mož' biti divotnija!
Sultan — mesec, blago njemu!
Pružio se u haremu,
Oko njega bule bajne,
Zlatokose zvezde sjajne.
Al' i tamo u baštici
Sedi jedna bula divna.
Bula divna, bula mlada,
Al' je vrlo žalostivna;
Nemo sedi lepa bula
Kraj rumena vita đula,
Uzdišući dragog čeka,
Da joj dođe iz daleka
Na nedarca njena meka,
Da joj gukne koju rečcu,
Što iz vrela srca curi...
Ali, molim, da pogledam,
Da l' još ima u čuturi.
Sedi bula
Pored đula,
Niti vidi, niti čuje
Kako jedno mlado Ture
Na vratima prisluškuje.
Kad se bilo
Uverilo,
Da u vrtu nikog nema,
Do jedine one divne,
Lepe bule žalostivne,
Otvorio vrataoca,
Te divotnoj buli juri...
Ali, molim, da pogledam
Da l' još ima u čuturi.
Samo jedan tili trenut,
A Ture je tamo veće,
Žedno Ture, šaren-lepir
Palo je pa miris-cveće:
Na ustašca zamedljana
Belo-grle one bule.
Ao sreće, što su poljub
Tek šarene kade čule!
Da je drugi neko čuo,
Naopako!
Al' ovako —
Nit' se mlada bula plaši,
Nit' se Ture kući žuri...
Ali, molim, da pogledam
Da l' još ima u čuturi.
Kad se Ture
Sa ustašca oni rujni,
Kad se bilo
Od poljuba, od nečujni:
Onda stade da besedi
Od Stambula mladoj curi...
S oproštenjem, ne znam dalje:
Nema više u čuturi.
