ПРИКАЗАЊЕ ДРУГО
КИРОН:
О Кироне, тко би реко, 285
да у дружби лијепијех вила,
бојне од славе на далеко,
драгога ћеш наћ Акила?
А ти, Акиле мој лубјени,
на ови начин срчанога 290
сама у спили у камени
мож’ оставит мештра твога?
Нијеси мени ти крив. ни јеси;
Тети, мајка тва страшива,
супроћ воли од небеси 295
јуначкијем те ђјелим скрива.
Све колико бит је твоје
звиезде су мл знане одкриле,
и лувене тве пожуде
и тву лубав објавиле. 300
Узазно сам, да си у двору
крала овега од отока,
гди по синем тај час мору
припливо сам с тога узрока.
Живот, који водиш оди, 305
с животом се не погађа,
са мном за једно ки проводи,
кад ти од вила би час слађа.
Ја научих с помном тебе,
ко подложни пук се влада, 310
како је бити од потребе,
господоват тко се нада;
а ти сада с млађахнијема
дјевојчицам данке трајеш,
а пуцим се подложнијема 315
господоват мало хајеш.
Мјеште млијека ја бабина
у млађахна твоја љета
мозгом врлијем од живина
задојих те јур дјетета, 320
нека младос твоја јака,
јаком пићом одхранена,
противником свијем се пака
врла укаже и огнена;
целовима написана 325
сад невидом тва моћ гине
и скровита посред стана
мру витешке тве врлине.
Коли крати на бесједу
моју од јутра до вечера, 330
сад по сунцијех, сад по леду,
силне од гора звијери тјера,
и ако се к мени не би
крвав на стан повратио,
веће крати ја бих теби 335
оштријем лицем забавио;
посред крила дикле младе,
с малом диком, с малом части,
застане те често саде
бијело јутро, вечер тмасти. 340
Труђахну ти са мном прије
тврди ками би ложница;
с разблудном те дружбом грије
мека од веће сад перница.
Прије бјеху твоје дике, 345
с крепком свијести срца рада
припливати плахе рике;
у разблудам плијеш сада.
Ти по мени све начине
од бојнога прими рвана, 350
и научи све хитрине
од изврсна натјецана:
ко се тврдијем под оклопјем
ко поспјешан, крепак, ставан,
с штитом, с мачем, с луком, с копјем 355
владат има витез славан;
ко бојници оружани
и сређени бит имају;
ко се у полу, ко се у страни
непријатели сусретају; 360
с бојном војском у околи
тврди гради ко се обстиру,
и нариплу мири охоли,
и све обране них сатиру.
Хтјех ти јоштер лијеке знане 365
и начине све сказати,
кијем се лијече луте ране,
дотечене посред рати.
Научили те и над све ино
племените све крепости, 370
с кијем се добро стјече истино
и неумрле глас свјетлости.
Уз драг ромон арпе медне
с тијем научим Често теби
ја припијевах луди вриједне, 375
кијех је свијето глас под неби,
нека срце тве витешко
изгледат се у них буде,
да му није мучно и тешко
дјеловати бојне труде. 380
Од почетка лијепа овако
разлика су прем тва дјела:
тве витешко срце јако
одјећа је женска оплела!
С лувенијем се натјецанем 385
вјековита час не стјече,
с јуначкијем нег рванем,
ке крипосна крв обтјече.
Али што ово очи моје
замјерају сада и пазе: 390
који дјево јак скуп оно је,
које из Сира града излазе?
Која је оно дјевојчица?
у веселу и у слободи,
лијепа узраста, свијетла лица, 395
свијем осталијем коло води.
Акиле је мој лубјени,
нијесам нега ја забио;
за све одићу сву промијени,
свакако ми је драг и мио. 400
Да на бедри саблу има,
али копје у десници,
приличан би Чиним свима
од разума био божици.
Иза дубја густа овега 405
поћ ћу скровно ја пазити,
ке се дјело има од нега
на овем полу учинити.
