Џандрљив муж/11
11.
КУМ (ступи), МАКСИМ
КУМ: Помози Бог, кума Максо.
МАКСИМ: Бог ти добро дао, куме.
КУМ: Како је, куме?
МАКСИМ: Као наопако.
КУМ: А шта је?
МАКСИМ: Не питај, молим те.
КУМ: Да ниси штетовао на свињама?
МАКСИМ: Боље и то, него што ми дође ђаво на главу.
КУМ: Биће моја кума.
МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака. По вас дан готови, по вас дан меси, сад ово, сад оно.
КУМ: Благо теби, куме.
МАКСИМ: Лепо благо, кад жена размеће кућу.
КУМ: А моја не да ни јести. — Еј, како би се радо с тобом мењао.
МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје.
КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет добро.
МАКСИМ: Бар се уштеди што.
КУМ: Јадна ми је уштеда. Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се расрди. За асталом ако рекнеш коју, три стотине вила и што ти ја знам; ако ћутим, а она: „Шта ћутиш, шта не говориш; зашто си ме узео, кад мрзиш на мене“. Више би пута пио и ја мало вина, али она: „Како ја пијем воду, па нисам умрла“. Кад пођем у подрум, а она ми преко уста начини кредом белегу, да не могу пити. Једва се досетим, те преправим сам креде у џепу, па кад се напијем, а ја превучем преко уста, да не би приметила.
МАКСИМ: Добар си домишљан, куме.
КУМ: Добар, као наопако! Једанпут уместо кредом, она ми само прстом превуче преко уста, а ја сирома искрен, превучем као што ваља. Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати.
МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља.
КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити!
МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора. Отоич мал ме није столицом ударила.
КУМ: Мал није? То је јошт добро. Код мене не иде тако
непоуздано, него што науми, то и сврши.
МАКСИМ: Кад је тако, то смо ми обојица несрећни. Како ћу се помоћи, ја не знам. Кад се псовке не боји, све је друго бадава.
КУМ: Ја сам, фала богу, пронашао један лек.
МАКСИМ: Какав лек, кажи и мени, тако ти вере!
КУМ: Свакојако сам се мучио и кушао, не би ли се поправила. Бре ћутао сам, бре викао, бре претио — бадава, све зло, те зло. Једанпут већ обневидим, па уватим за курјук.
МАКСИМ: Тако, тако!
КУМ: Али шта сам ти онда тек пропатио! Повучем, а мени сва кика остане у руци. Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа. Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу. Лако се може догодити несрећа каква, па да страдам због неваљалице.
МАКСИМ: Дед бога ти, куме, за тај лек.
КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек?
МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам. Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже?
КУМ: Песма.
МАКСИМ: Песма? Како то може помоћи!
КУМ: Ево како. Она почне: „па, убио га бог; ђаво да га носи, како сам се усрећила, боље да сам цркла“. Ја на то (пева): „Ти, сердце, не мучи ме!“ (Вишим гласом, подражавајући жени): „Ти си орјатин, убио бог и онај час, кад сам те познала“. (Пева): „О само дај ми мир!“ (Највишим гласом, као жена): „Та убио те бог с несрећом, та ти си несрећа био, несрећа ћеш и остати; сад ћу те оклагијом, виле ти кожу дерале!“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“. Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести. После могу ићи по кући, и радити што оћу, само се некако кујне клоним, јер се бојим, да се опет не дими.
МАКСИМ: Шта то значи?
КУМ: Шта значи: доведем један пут и ја у мом веку госта на ручак, али њојзи неправо, што нисам јој напред јавио. Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је. Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг! Пита ме гост, шта ми је.
Јако се дими кујна, одговорим. Шта ћеш, мораш да покриваш своју срамоту; али од оног доба све се чувам да се не задими кујна, па се ни у саму песму не уздам.
МАКСИМ: Мој куме, тај твој лек не вреди ништа! Каква је ова моја, јошт би ми помагала, кад би почео певати.
КУМ: Ко се не узда у песму, нека звижди. На пример: „Гди си био битанго светска; куд те враг једнако носи.“
МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни зиму ни ватру, не знаш шта је. Моја не виче по кући, али опет мора да буде све по њеној вољи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|