Ћелав човек

Ћелав човек
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Ћелав човек не привеже добро своју паруку, и путујући с другима на коњу, дуне јак ветар и однесе му и шешир и паруку заједно. Онда сва дружина, видећи га сасвим ћелава, начну се смејати. Тада и он смејући се с другима, рече: „Хе, браћо, није чудо што ме туђе власи издају кад су ме и моје исте издале!”

Наравоученије

Различне лепе науке могу се из ове басне извадити. Прво, кад јест што у нами смешно чему се други морају смејати, не срдимо се на оне који нам се смеју; зашто чрез то не само ништа не добивамо, него их чинимо да нам се више смеју и управ посмејавају и ругају. Што је год у ком му драго смешно, томе није могуће да се људи не смеју; дакле најбоље смејмо се с њима заједно. Чрез ово три ствари лепе добивамо: једно, што нам се неће нико ругати, видећи да и ми сами наше недостатке познајемо и смејемо им се; друго, бивамо другима пријатни и љубве достојни кад се за мале вешти на њих не срдимо; треће, чинимо да смеј престане, отимљући му сваку непријатност и горест и примајући га за незлобиву шалу.

Својство разумнога човека у томе се состоји да сам себе сваки дан неумитно суди, и што у себи позна посмјенија достојно, том се посмејава, што ли нађе за похужденије, то похуждава, и тако се исправља. А неразуман и високоуман хоће у свачему да има право, и тако све то луђи и гори постаје.

На по пута је к добродјетељи доспео ко своје слабости чувствује и припознаје. Но овоме се хоће чисто срце које, ко има, блаженим га вечна истина нариче.

Друго чему нас басна учи ово је: да смо трпељиви и великодушни у злополучију и у штети кад нам се прикључе, расуждавајући да оне исте вешти које нам је природа дала за време су наше, колми паче оне које смо ми стекли. једном спадају власи, другом испадају зуби, младост и лепота вене и ишчезава, дни наши пролазе и ми с њима, с телом к гробу се приближавамо, а с бесмертном душом к вечности која каква ће нам бити, од употребљенија овога краткога овде времена зависи. Ко неће добар, праведан и поштен бити ко ову чувствителну и очевидну истину чувствује и добро познаје? Ко се не би неправде и злобе удаљавао кад би како надлежи познавао да оне времено и вечно чловека несрећним чине? Ко ли не би чесност, благонаравије и добродјетељ возљубио, знајући да је с њима и на земљи рај соједињен, и да оне саме вечно блаженство даривају? Љубострасно и иштећено срце находи своје задовољство само у телесним наслажденијам, као црв у ђубрету, не познавајући нимало које су сладости ума и непорочне душе. Срамотни Нерон и худи Калигула, погрезнути и загушени у смрадном блату злоће и нечистоте, никад нису осетили сладост оних благородних добродјетеља које су одушевљавале Тита и Марка Аврелија.

Придодајмо и ово к науци ове басне: не ваља да омо ласносклони к посмјејанију других; ово је худ и мајмунски обичај, на који сви добро воспитани и разумни људи мрзе; и ако се за час и смеју таковим мајмуноподобним подражатељем, обаче у себи презиру их и за ништо држе. „Ругајет сја гражданом лишени разума”, вели Соломон. Јавна и самопроизвољна злоба, бестидно, штоно реч с барјаком, злонаравије и бешчиније такових људи који, као свим људма упркос и уинат, бездјелствују и безаконују, ове су само вешти достојне не само всеопштега поруганија него и гражданскаго наказанија. Зашто ништа није штетније општеству целога народа него кад необуздана злоба отме мах и кад развраштенонаравни и зли не само што се не стиде и не боје, него јоште дижу главу и поносе се у својим преступљенијам. Ово је што привлачи за собом всеопште искорењеније свакога прозјабла и семена чесности и добродјетељи.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.