Ćelav čovek
| ←Starac, jare i tri pandura | Ćelav čovek Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Magarac i konj→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Ćelav čovek ne priveže dobro svoju paruku, i putujući s drugima na konju, dune jak vetar i odnese mu i šešir i paruku zajedno. Onda sva družina, videći ga sasvim ćelava, načnu se smejati. Tada i on smejući se s drugima, reče: „He, braćo, nije čudo što me tuđe vlasi izdaju kad su me i moje iste izdale!”
Različne lepe nauke mogu se iz ove basne izvaditi. Prvo, kad jest što u nami smešno čemu se drugi moraju smejati, ne srdimo se na one koji nam se smeju; zašto črez to ne samo ništa ne dobivamo, nego ih činimo da nam se više smeju i uprav posmejavaju i rugaju. Što je god u kom mu drago smešno, tome nije moguće da se ljudi ne smeju; dakle najbolje smejmo se s njima zajedno. Črez ovo tri stvari lepe dobivamo: jedno, što nam se neće niko rugati, videći da i mi sami naše nedostatke poznajemo i smejemo im se; drugo, bivamo drugima prijatni i ljubve dostojni kad se za male vešti na njih ne srdimo; treće, činimo da smej prestane, otimljući mu svaku neprijatnost i gorest i primajući ga za nezlobivu šalu.
Svojstvo razumnoga čoveka u tome se sostoji da sam sebe svaki dan neumitno sudi, i što u sebi pozna posmjenija dostojno, tom se posmejava, što li nađe za pohuždenije, to pohuždava, i tako se ispravlja. A nerazuman i visokouman hoće u svačemu da ima pravo, i tako sve to luđi i gori postaje.
Na po puta je k dobrodjetelji dospeo ko svoje slabosti čuvstvuje i pripoznaje. No ovome se hoće čisto srce koje, ko ima, blaženim ga večna istina nariče.
Drugo čemu nas basna uči ovo je: da smo trpeljivi i velikodušni u zlopolučiju i u šteti kad nam se priključe, rasuždavajući da one iste vešti koje nam je priroda dala za vreme su naše, kolmi pače one koje smo mi stekli. jednom spadaju vlasi, drugom ispadaju zubi, mladost i lepota vene i iščezava, dni naši prolaze i mi s njima, s telom k grobu se približavamo, a s besmertnom dušom k večnosti koja kakva će nam biti, od upotrebljenija ovoga kratkoga ovde vremena zavisi. Ko neće dobar, pravedan i pošten biti ko ovu čuvstvitelnu i očevidnu istinu čuvstvuje i dobro poznaje? Ko se ne bi nepravde i zlobe udaljavao kad bi kako nadleži poznavao da one vremeno i večno človeka nesrećnim čine? Ko li ne bi česnost, blagonaravije i dobrodjetelj vozljubio, znajući da je s njima i na zemlji raj sojedinjen, i da one same večno blaženstvo darivaju? Ljubostrasno i ištećeno srce nahodi svoje zadovoljstvo samo u telesnim naslaždenijam, kao crv u đubretu, ne poznavajući nimalo koje su sladosti uma i neporočne duše. Sramotni Neron i hudi Kaligula, pogreznuti i zagušeni u smradnom blatu zloće i nečistote, nikad nisu osetili sladost onih blagorodnih dobrodjetelja koje su oduševljavale Tita i Marka Avrelija.
Pridodajmo i ovo k nauci ove basne: ne valja da omo lasnoskloni k posmjejaniju drugih; ovo je hud i majmunski običaj, na koji svi dobro vospitani i razumni ljudi mrze; i ako se za čas i smeju takovim majmunopodobnim podražateljem, obače u sebi preziru ih i za ništo drže. „Rugajet sja graždanom lišeni razuma”, veli Solomon. Javna i samoproizvoljna zloba, bestidno, štono reč s barjakom, zlonaravije i beščinije takovih ljudi koji, kao svim ljudma uprkos i uinat, bezdjelstvuju i bezakonuju, ove su samo vešti dostojne ne samo vseopštega poruganija nego i graždanskago nakazanija. Zašto ništa nije štetnije opštestvu celoga naroda nego kad neobuzdana zloba otme mah i kad razvraštenonaravni i zli ne samo što se ne stide i ne boje, nego jošte dižu glavu i ponose se u svojim prestupljenijam. Ovo je što privlači za sobom vseopšte iskorenjenije svakoga prozjabla i semena česnosti i dobrodjetelji.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|