Њој (Омер-бег Сулејманпашић)

Њој Писац: Омер-бег Сулејманпашић

Пјева славуј, тихо пјева,
злату своме пјесму шаље,
али пјесма лакокрила
ту не стаје, лети даље.

И ко знаде чул’ га она
у сумрачне часе ове,
јер док пјесмом прижељкује,
њега пјесма на бој зове.



Питала си једном
кад си пјесму чула:
Што ли ми је пјесма
слађа од булбула?

Твоје очи дивне,
твој поглед ватрени
и Србинство наше -
јер је даше мени!



Кад затруби бојна труба
за слободу да се гине
отићи ћу, злато моје,
за спас наше Отаџбине.

Ал’ ћу и тад мислит на те
посред крви и мејдана:
погинем ли уздах један
с бојних ће ти стићи страна.



Силна је љубав наша,
ко сунце жарко што је,
оно нам чедо даде,
те споји и нас двоје.

У куту среће наше
ви сте ми пјесму дали:
Ти, чедо, Српство мило;
једини идеали!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Омер-бег Сулејманпашић, умро 1918, пре 106 година.